Неподношљива лакоћа цепања у парампарчад
Горан Ђорђевић, адвокат, Фото: Илустрација ИН4С
„Понављам са највећом жестином и осудом: истина маршира и ништа је неће спречити..Када је истина закопана под земљом, она расте и достиже толику снагу да једног дана када експлодира носи све пре собом!“
Овим речима је Емил Зола 1898.године, завршио свој есеј „Оптужујем“, који од тог времена представља стуб слободе штампе и слободног изражавања мишљења у јавном животу.
Данас, више од једног века касније, у условима када се интернет порталу „ин4с“ упућују претње на начин који је одвећ препознат у члану 168. Кривичног закона Црне Горе, наведене речи добијају пуну снагу. И заиста, како је могуће да у друштву које ужива у евроатланским стандардима, као једина препозната слобода јесте обећање да ће неко бити „растурен у парампарчад“ скривајући се иза уобразиља о фашизму и шовинизму. Али, ово питање је крајње реторичко.
Наведена изјава открива друго проблемско поље. Поље које се огледа у спремности да се у оквиру доживљених или додељених улога слобода говора претвори у отворену претњу.
Једини циљ, ове надобудне изјаве у јавном дискурсу јесте не само угрожавање сигурности онима којима је упућена, већ узнемирење јавности. У постојећим околностима, и у страху, и подбулим очима, када се непријатељ привиђа иза сваког ћошка, а рука на рамену притиска, ствара се позорница. У овом случају политичка сцена у којој делатници на крилима „позитивне дискриминације“ услов свог опстанка виде у борби против измишљених непријатеља. Али то није проблем по себи, јер је то изабрани или додељени пут политичког деловања. Проблем вредан пажње настаје оног тренутка када се претње распрскавањем у парампарчад из организоване кампање претворе у модус вивенди политичког живота, а угрожавање сигурности постаје прихваћен (каткад и пожељан) облик политичког деловања. Тада, саме изјаве постају оружје, чак и као „празна пушка“, али које јасно доказују, колико је танка граница између претње и последице. Са аспекта позитивног права, претња изречена од стране председника општине, не само да је инкриминисана кривичним законом, већ је овакво деловање забрањено чланом 5. Закона о политичким странкама. Устав Црне Горе још у својим начелним одредбама изричито забрањује овакво поступање.
И куда даље? На феноменолошком нивоу (а ова се изјава само на том нивоу може разматрати), упућена претња је уједно и позив. И то двоструки: са једне стране позив за даље срљање у насиље и примитивизам. На другом месту – позив за државне органе који би морали да спрече оваква противправна поступања. Чак и када су на нивоу јалове политичке поруке и борбе против измишљених непријатеља.
У сваком случају, историја, то „мајсторско решето“, јасно учи, да разбијена парампарчад, остају и трају у једном друштву, обележавајући не само време, већ и људе.
Горан Ђорђевић, адвокат (члан Правног савјета ИН4С)
Poštovana redakcijo,moje komentare koji se zasnivaju na istini o Ulcinju ste redovno brisali.Tekst svinjarija vam nije trebao to ste samo napravili medveđu uslugu nama Srbima i Crnogorcima u U Ulcinju.Ne pišete da je 2000 srpskih kuća promenilo vlasnika da Crnogoraca skoro da nema u institucijama opštine Ulcinj.Pevali su godina pa neka pevaju ovo predhodno je mnogo važnije ali nikoga nije nriga.Čija je Srpska kuća u Podgorici,nas Srba nije.Pozdravv iz Ulcinja.
Zar ne kapirate da je Nik udbas i da je Djurovic aktivista DPSa a pravi scenu da mrzi muslimane pa urlikanje dzukela siptarskih dje psuju majke Srbima, sve organizovano da bi se olaksalo ambasadama da pritiskaju PES da ne dozvole da ZBCG udje u vladu. Zar vam nije to jasno? Vi evo par dana Nika prdnjavu udbasku napadate i kojekakve spijuncice koji se aktiviraju po naredbi umjesto da jasno objasnite narodu da je sve organizovano od onih koji se plase stabilne vlade i prije svega pravde.