Nemanjići – rađanje kraljevine ili rađanje propasti

Posle prve epizode serije „Nemanjići – rađanje kraljevine“, mnogi su pohrlili da seriju osuđuju ili brane, a niko iz nekog valjanog razloga. Ovakva serija, koja je najveći projekat, kako finansijski, tako i u svakom drugom smislu, još od serije „Vuk Karadžić“, morala bi da opravda sredstva koja su u nju uložena. Na osnovu prve epizode ne možemo unapred videti jesu li ta sredstva opravdana ili ne.

Dakle, u ovom tekstu će biti reči samo o prvoj epizodi, jer ostale niko od nas nije gledao.

Ukoliko je tačan podatak da budžet za ovu seriju, po epizodi, iznosi u proseku 250 000 €, onda prva epizoda nikako ne opravdava ta sredstva. Naravno, mnogi će reći kako je u pitanju prosek, pa je za neku izdvojeno više, a za neku manje novca. U prvoj epizodi vidljivo je to da je novac otišao na kostime, jer je to jedino bilo donekle uverljivo. Digitalni efekti su bili odrađeni nedovoljno dobro i nedostajalo je filtera kako bi se pokrilo ono što nedostaje. Scena borbe je zaista neuverljiva, od pokreta i načina borbe, do broja onih koji u njoj učestvuju, ali smo se uverili da je pokupljen taj zapadni recept da krv mora da pršti na sve strane, jer izgleda da je to najvažnije. Dakle, ni mi sa „Nemanjićima“ nismo izbegli taj primitivni filmski eksces i popularni refleks, bez obzira na to što, kako pojedini stručnjaci tvrde, srednjevekovni mačevi nisu mogli dovesti do onolikog krvoliptanja, s obzirom na to da su bili teški, a ne oštri, pa je bio potreban strahovit zamah kako bi se neko ili nešto preseklo.

Što se tiče glumačke postave, ne znam kako su birali glumce, naravno kastingom, ali nisam siguran da li je postojao kriterijum. Nije moje da procenjujem da li su glumci dobri ili loši. Svako od tih glumaca koji tumače važne uloge ima iza sebe rad na filmovima, serijama i u pozorištima, pa kad ih ljudi kao glumce cene ili ne cene, onda se moraju zapitati da li su svojim prethodnim radom zavredili tu naklonost ili nenaklonost publike. Što se mene tiče, gluma u prvoj epizodi „Nemanjića“ nije jača strana. Jedan od razloga jeste i taj bulevarski srpski jezik kojeg zaista ima mnogo. Sreću se zaista savremene fraze.

Međutim, u ovom slučaju jezika, bez obzira na zamerke, koje ću svakako izneti, postoje i stvari u kojima bih branio seriju od dosadašnjih napada, a tiču se jezika. Naime, bulevarski jezik je suvišan i sramota je za seriju. Ukoliko su tvorci serije i scenaristi hteli da približe Nemanjiće publici ne opterećujući ih jezikom, to je moglo da se uradi koristeći se bar današnjim narodnim govorom. Glumci, da bi dokazali svoje zvanje, su mogli bar da koriste dijalekat kojim se danas priča na području Raške. To bi bilo zadovoljavajuće. Staroslovenski, ili tadašnji narodni jezik, je bolje ne koristiti u seriji iz više razloga, a glavni je taj što ga glumci ne poznaju. Svako ko se bavi nekim vidom umetnosti vezanim za jezik (književnost, gluma i mnoge druge) najbolje stvara ili interpretira ukoliko to čini na maternjem jeziku. Izuzetno je retko da neki glumac tumači uloge uspešno i uverljivo na više jezika, odnosno na tuđem ili arhaičnom jeziku. U filmu Mela Gibsona „Stradanje Isusovo“ korišćen je aramejski jezik. Kako taj jezik ne može biti u potpunosti valjano rekonstruisan, Gibson je pribegao scenama mučenja, dakle onima bez mnogo govora. Stoga, ostaviti u seriji savremeni jezik jeste dobro zbog neopterećivanja publike i glumaca, ali svakako se moralo poraditi na njemu.

Fizički izgled glavnih aktera serije, odnosno likova koje glumci tumače, delimično je ili potpuno poznat. Postoje tolika zapisana svedočanstva o fizičkom izgledu Nemanjića, a naravno naše crkve i manastiri obiluju freskama svojih ktitora, a najveći su bili upravo Nemanjići, pa je bar po njima mogla biti zasnovana predstava o tome kako je ko izgledao.

Što se tiče rekonstrukcije epohe, u prvoj epizodi serije srećemo nešto što zaista nije smelo da ima takvo mesto u seriji. Govorim o retardaciji celokupne radnje. Retardacija je postupak koji ima svoje mesto u umetnosti, čak je i vrlo poželjna u smislu rasterećivanja radnje, ali ovde je ona poslužila prvenstveno kao predstavljanje epohe. Tako imamo scene gde se dijalog prekida, pa onda vidimo gomilu dece kako sviraju i pevaju, ili vidimo ljude po tvrđavi, a sve to, čini mi se, a ispraviće me ako grešim, kako bi se pokazalo na koji način je tad tekao život, šta se oblačilo, ili šta se jelo (scene za ručkom na dvoru). Što se tiče razgovora za tim istim ručkom, večerom, šta god da je, siguran sam da, u to vreme, žene i deca nikako ne bi prisustvovali razgovoru o vođenju kraljevstva, a sasvim sigurno se ne bi mešali u te razgovore.

Banalizovanje čitave epizode, pa možda i celokupne serije, ogleda se u sceni u kojoj se jednom detetu sugeriše da uzme viljušku aludirajući na staro srpsko uverenje da se na dvoru Nemanjića jelo viljuškom. To je moglo da se učini suptilnije, a moglo je i da se ne spominje. Taj gest scenariste shvatam sa one strane da je potrebno negovati mitove, jer naš narod, pa naravno i ja, te mitove zaista baštini na najbolji mogući način, ali je potpuno nepotreban u ovakvoj seriji.

Prvoj epizodi svakako fali mnogo toga, a ima i dosta viška u svakom smislu. Neću o seriji suditi po ovoj epizodi, jer je svaki početak težak. Ali, ako je već težak, moglo se igrati na sigurno i publici ponuditi nešto od školskog, osnovnog, pristupa istoriji kako bi se sigurnije počelo.

Nadam se da će se ubuduće izbegavati ispadi vezani za to vreme, a da će iz ove serije, kao što je to bio slučaj sa „Vukom Karadžićem“, moći nešto da se nauči, jer je ona pravljena kao istorijski projekat. Naravno, i jedan od najvećih nacionalnih. Dakle, u serijama u kojima se autori pozivaju na istoriju, mora postojati i romansiranog, ali je obaveza svesti ga na minimum. Nemanjići su, pre pisanja scenarija morali biti temeljno proučavani. Konkurs za scenaristu je banalan i nepotreban, bez obzira na istoričare među ljudima koji su scenario birali, jer kada imate konkurs, autori pišu bez istoričara, pa onda istoričari izaberu ono što ima najviše veze sa istorijom, međutim, to je nedovoljno. Ovakva serija je morala uposliti nekog vrhunskog scenaristu, u ovom slučaju se poklopilo da je to Gordan Mihić (kojeg zaista smatram najvećim) i ponuditi mu saradnju sa institutima, fakultetima, akademijama, muzejima i tome slično. Verujem da je gospodin Mihić, kao ozbiljan čovek sve to činio, a koliko, pokazaće sezona.

Ono u šta ja jedino, trenutno, verujem u celokupnoj seriji o Nemanjićima jeste upravo Gordan Mihić, koji nije nikada izneverio, barem moja, očekivanja. Istina, retko je radio scenarije koji su u ovolikoj meri zasnovani na istorijskim činjenicama, ali iskreno verujem da je on svoj posao uradio dobro. Publika mora znati da je u pitanju ogromna mašinerija, pa ukoliko sve ne funkcioniše kako treba, onda i ono što je dobro propada.

Stoga, ostaje nam da vidimo da li je suština Nemanjića uhvaćena u seriji, a to je njihov značaj i pre svega, duhovnost.

Ako se po jutru dan poznaje, posle prve epizode možemo tvrditi da i Nemanjićima preti oblačno vreme.

Moje zapažanje jeste i da je to ogromna dinastija, neverovatna priča naše istorije, možda i jedna od najvećih u svetu i od nje ne smemo praviti „Igre prestola“, kako su neki govorili, već treba napraviti Nemanjiće. Veći su oni od svega toga. Koliko god neki tvrdili da je budžet za seriju ogroman, ako se imalo razumeju u sve ovo, budžet je mizeran. Znam pojedine filmske radnike koji su hteli da prave ovu seriju i sa skoro deset puta većim budžetom, ali su odustali, jer ni to ne bi bilo dovoljno. Smatram da bi bilo dosta pametnije da je sa tim budžetom napravljen dokumentarno-igrani serijal. Mnogo više bismo saznali, iako možda gledanost ne bi bila velika. Međutim, u slučaju Nemanjića, mora nas se više ticati istina i njeno približavanje srpskom narodu, nego audio-vizuelni spektakl kojeg, uzgred rečeno, u prvoj epizodi uopšte ne vidimo.