Немањићи – рађање краљевине или рађање пропасти

После прве епизоде серије „Немањићи – рађање краљевине“, многи су похрлили да серију осуђују или бране, а нико из неког ваљаног разлога. Оваква серија, која је највећи пројекат, како финансијски, тако и у сваком другом смислу, још од серије „Вук Караџић“, морала би да оправда средства која су у њу уложена. На основу прве епизоде не можемо унапред видети јесу ли та средства оправдана или не.

Дакле, у овом тексту ће бити речи само о првој епизоди, јер остале нико од нас није гледао.

Уколико је тачан податак да буџет за ову серију, по епизоди, износи у просеку 250 000 €, онда прва епизода никако не оправдава та средства. Наравно, многи ће рећи како је у питању просек, па је за неку издвојено више, а за неку мање новца. У првој епизоди видљиво је то да је новац отишао на костиме, јер је то једино било донекле уверљиво. Дигитални ефекти су били одрађени недовољно добро и недостајало је филтера како би се покрило оно што недостаје. Сцена борбе је заиста неуверљива, од покрета и начина борбе, до броја оних који у њој учествују, али смо се уверили да је покупљен тај западни рецепт да крв мора да пршти на све стране, јер изгледа да је то најважније. Дакле, ни ми са „Немањићима“ нисмо избегли тај примитивни филмски ексцес и популарни рефлекс, без обзира на то што, како поједини стручњаци тврде, средњевековни мачеви нису могли довести до оноликог крволиптања, с обзиром на то да су били тешки, а не оштри, па је био потребан страховит замах како би се неко или нешто пресекло.

Што се тиче глумачке поставе, не знам како су бирали глумце, наравно кастингом, али нисам сигуран да ли је постојао критеријум. Није моје да процењујем да ли су глумци добри или лоши. Свако од тих глумаца који тумаче важне улоге има иза себе рад на филмовима, серијама и у позориштима, па кад их људи као глумце цене или не цене, онда се морају запитати да ли су својим претходним радом завредили ту наклоност или ненаклоност публике. Што се мене тиче, глума у првој епизоди „Немањића“ није јача страна. Један од разлога јесте и тај булеварски српски језик којег заиста има много. Срећу се заиста савремене фразе.

Међутим, у овом случају језика, без обзира на замерке, које ћу свакако изнети, постоје и ствари у којима бих бранио серију од досадашњих напада, а тичу се језика. Наиме, булеварски језик је сувишан и срамота је за серију. Уколико су творци серије и сценаристи хтели да приближе Немањиће публици не оптерећујући их језиком, то је могло да се уради користећи се бар данашњим народним говором. Глумци, да би доказали своје звање, су могли бар да користе дијалекат којим се данас прича на подручју Рашке. То би било задовољавајуће. Старословенски, или тадашњи народни језик, је боље не користити у серији из више разлога, а главни је тај што га глумци не познају. Свако ко се бави неким видом уметности везаним за језик (књижевност, глума и многе друге) најбоље ствара или интерпретира уколико то чини на матерњем језику. Изузетно је ретко да неки глумац тумачи улоге успешно и уверљиво на више језика, односно на туђем или архаичном језику. У филму Мела Гибсона „Страдање Исусово“ коришћен је арамејски језик. Како тај језик не може бити у потпуности ваљано реконструисан, Гибсон је прибегао сценама мучења, дакле онима без много говора. Стога, оставити у серији савремени језик јесте добро због неоптерећивања публике и глумаца, али свакако се морало порадити на њему.

Физички изглед главних актера серије, односно ликова које глумци тумаче, делимично је или потпуно познат. Постоје толика записана сведочанства о физичком изгледу Немањића, а наравно наше цркве и манастири обилују фрескама својих ктитора, а највећи су били управо Немањићи, па је бар по њима могла бити заснована представа о томе како је ко изгледао.

Што се тиче реконструкције епохе, у првој епизоди серије срећемо нешто што заиста није смело да има такво место у серији. Говорим о ретардацији целокупне радње. Ретардација је поступак који има своје место у уметности, чак је и врло пожељна у смислу растерећивања радње, али овде је она послужила првенствено као представљање епохе. Тако имамо сцене где се дијалог прекида, па онда видимо гомилу деце како свирају и певају, или видимо људе по тврђави, а све то, чини ми се, а исправиће ме ако грешим, како би се показало на који начин је тад текао живот, шта се облачило, или шта се јело (сцене за ручком на двору). Што се тиче разговора за тим истим ручком, вечером, шта год да је, сигуран сам да, у то време, жене и деца никако не би присуствовали разговору о вођењу краљевства, а сасвим сигурно се не би мешали у те разговоре.

Банализовање читаве епизоде, па можда и целокупне серије, огледа се у сцени у којој се једном детету сугерише да узме виљушку алудирајући на старо српско уверење да се на двору Немањића јело виљушком. То је могло да се учини суптилније, а могло је и да се не спомиње. Тај гест сценаристе схватам са оне стране да је потребно неговати митове, јер наш народ, па наравно и ја, те митове заиста баштини на најбољи могући начин, али је потпуно непотребан у оваквој серији.

Првој епизоди свакако фали много тога, а има и доста вишка у сваком смислу. Нећу о серији судити по овој епизоди, јер је сваки почетак тежак. Али, ако је већ тежак, могло се играти на сигурно и публици понудити нешто од школског, основног, приступа историји како би се сигурније почело.

Надам се да ће се убудуће избегавати испади везани за то време, а да ће из ове серије, као што је то био случај са „Вуком Караџићем“, моћи нешто да се научи, јер је она прављена као историјски пројекат. Наравно, и један од највећих националних. Дакле, у серијама у којима се аутори позивају на историју, мора постојати и романсираног, али је обавеза свести га на минимум. Немањићи су, пре писања сценарија морали бити темељно проучавани. Конкурс за сценаристу је баналан и непотребан, без обзира на историчаре међу људима који су сценарио бирали, јер када имате конкурс, аутори пишу без историчара, па онда историчари изаберу оно што има највише везе са историјом, међутим, то је недовољно. Оваква серија је морала упослити неког врхунског сценаристу, у овом случају се поклопило да је то Гордан Михић (којег заиста сматрам највећим) и понудити му сарадњу са институтима, факултетима, академијама, музејима и томе слично. Верујем да је господин Михић, као озбиљан човек све то чинио, а колико, показаће сезона.

Оно у шта ја једино, тренутно, верујем у целокупној серији о Немањићима јесте управо Гордан Михић, који није никада изневерио, барем моја, очекивања. Истина, ретко је радио сценарије који су у оволикој мери засновани на историјским чињеницама, али искрено верујем да је он свој посао урадио добро. Публика мора знати да је у питању огромна машинерија, па уколико све не функционише како треба, онда и оно што је добро пропада.

Стога, остаје нам да видимо да ли је суштина Немањића ухваћена у серији, а то је њихов значај и пре свега, духовност.

Ако се по јутру дан познаје, после прве епизоде можемо тврдити да и Немањићима прети облачно време.

Моје запажање јесте и да је то огромна династија, невероватна прича наше историје, можда и једна од највећих у свету и од ње не смемо правити „Игре престола“, како су неки говорили, већ треба направити Немањиће. Већи су они од свега тога. Колико год неки тврдили да је буџет за серију огроман, ако се имало разумеју у све ово, буџет је мизеран. Знам поједине филмске раднике који су хтели да праве ову серију и са скоро десет пута већим буџетом, али су одустали, јер ни то не би било довољно. Сматрам да би било доста паметније да је са тим буџетом направљен документарно-играни серијал. Много више бисмо сазнали, иако можда гледаност не би била велика. Међутим, у случају Немањића, мора нас се више тицати истина и њено приближавање српском народу, него аудио-визуелни спектакл којег, узгред речено, у првој епизоди уопште не видимо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: