Nemačko potpaljivanje evropskog fitilja

Ovih dana svi govore o Americi (SAD) i blokiranju izglasavanja budžta, a ja želim da naročitu pažnju usmerite na stav predsednika Bundesbanke Jensa Vajdmana koji je izneo u Fajnenšl Tajmsu i za koji smatram da je od odlučujućeg značaja za politiku EU u naredne tri godine.

Ovaj tekst prvo ukratko navodi neke brojke vezane za SAD, a onda detaljnije objašnjava stav iznet u Vajdmanovoj izjavi.

Već je više puta rečeno i komentatisano da je sve ovo u vezi sa SAD i budžetom samo predstava. Ta predstava ima dublji smisao samo utoliko što navodi učesnike na raznim tržištima na pogrešan zaključak kako neko u SAD stvarno kontroliše prihode i rashode i ozbiljno vodi računa o tome. Ovo obmanjivanje je zaista važno zbog toga što bi sistem doživeo težak udarac kada bi jednovremeno veliki broj investitora bio uveren da odgovornih nadležnih ljudi tamo nema.

Evo samo nekoliko brojki koje, mislim, govore same za sebe. U 2012. godini Federalne rezerve (FED), koje imaju funkciju centralne banke SAD, upumpale su oko 1.700 milijardi dolara u državne obveznice (blagajničke zapise). Manji deo tog novca iskorišćen je za zamenu obveznica čiji je rok dospeća bio do tri godine za one sa dospećem od 5-10 godina, a veći za pokriće direktnog novog zaduživanja.

Taj trend se nastavlja i danas, tako da su SAD u šestoj uzastopnoj godini u kojoj se iz primarne emisije (štampanjem para) upumpava prosečno oko 1.300 milijardi dolara godišnje. Taj iznos je, radi lakšeg razumevanja o kom obimu je reč, jednak godišnjem bruto društvenom proizvodu Španije.

Kada se uzmu u obzir i druge transakcije na tzv. otvorenom tržištu Federalnih rezervi, a kojima se pokrivaju nenaplativa potraživanja nekoliko gigantskih finansijskih institucija (na taj način te institucije dobijaju novac u punom ili gotovo punom iznosu potraživanja koje imaju prema trećim licima, a Federalnim rezervama prepisuju ona obezbeđenja potraživanja koja ni sami nisu mogli da naplate i koja izvesno ne pokrivaju ni trećinu potraživanja), onda iznos upumpanih para u sistem dostiže skoro 3.000 milijardi dolara. To je jednako godišnjem bruto društvenom proizvodu Nemačke.

Nemačka teška atiljerija

Zbog toga je svaka rasprava o tome da li će se nastaviti sa masovnim štampanjem para bespredmetna. Naravno da hoće. Kojim političkim mehanizmima će to biti omogućeno, suštinski nema značaja. Prosto mora biti omogućeno. Dakle, na Zapadu ništa novo.

Za razliku od „dosadne“ Amerike, Vajdman uvodi u igru tešku artiljeriju. Njom Nemačka namerava da zaokruži mere koje je postavila u prethodnom priodu, a koje obezbeđuju nemački dominantni uticaj i u evrozoni i EU, i primoravaju sve ili da slede njenu ekonomsku politiku ili da napuste taj brod.

Vajdman traži da Evropska centralna banka (ECB) propiše procenat u aktivi banaka, naravno, unutar evrozone, za koju je nadležna, do koga poslovne banke mogu u svom portfoliu imati državne obveznice. Ova mera će dovesti do dramatičnih potresa unutar i evrozone i EU.

Objašnjenje: banke imaju mogućnost da od ECB uzimaju novac po kamati od samo 0,5 odsto godišnje, dakle skoro besplatan novac, a onda značajan deo tako jeftino dobijenog novca koriste za kupovinu državnih obveznica, i to uglavnom onih država u kojima imaju svoje sedište. To omogućava prezaduženim državama da se dalje zadužuju i da odlažu mere za povećanje pritiska na privredu i građane kako bi uravnotežili svoje bilanse.

Vajdman svoj predlog pravda brigom za bankarski sektor, tačno navodeći da na taj način, u slučaju bankrotstva država, i same banke mogu biti povučene u bankrotstvo. Na početku krize banke su u svojim ukupnim plasmanima imale tri odsto državnih obveznica, a sada je ta brojka prešla pet odsto. Dakle, uskoro će izloženost banaka državama dužnicima biti udvostručena.

Pravi razlog je ono što zaslužuje najveću pažnju javnosti: ako se bankama ograniči mogućnost daljeg kupovanja obveznica (prosto se propiše da procenat ne može preći na pr. šest odsto pod pretnjom likvidacije banke), onda će države mnogo teže uspevati da se zadužuju i biće primorane da izvrše nagli pritisak na svoje građanstvo i privredu da do sredstava dođu.

Nova američka EU

U poziciji neophodnog zaduživanja su sve najveće ekonomije EU, osim Nemačke. Od 2014. godine Nemačka će svesti svoj budžetski deficit na nulu, prosto ga uopšte neće imati i otuda neće imati ni potrebu da se neto zadužuje. Čak suprotno, ona će biti u mogućnosti da smanjuje svoj nivo zaduženosti.

Na drugoj strani, i Francuska, i Italija, i Španija – govorim samo o zemljama unutar evrozone – u narednim godinama moraće da nastave sa značajnim zaduživanjem. Šta znači značajnim? Svaka od njih pojedinačno moraće da se zadužuje između 400 i 700 milijardi evra godišnje.

Nemačka, dakle, u naredne tri godine želi da natera sve koji misle da ostanu sa njom na okupu na dramatične rezove u njihovim ekonomskim politikama. I želi da se jasno na tržištu kapitala vidi razlika između njene ekonomske snage i položaja ostalih. Mera koja se predlaže značajno bi uticala da razlika u korist Nemačke, koja je i danas izražena, bude još mnogo veća, a dodatno bi ojačala i finansijski sektor Nemačke.

Kao što ne treba sumnjati da će SAD nastaviti da štampaju pare, tako ne treba sumnjati da Nemačka neće odustati od predložene mere (cenjkanje će biti samo oko procenta 6,5 ili sedam odsto).

Razlika između Francuske i Nemačke u ekonomskoj strukturi je veoma značajna, i danas (ko ima volje može o tome da pogleda moj tekst na NSPM još od januara 2012. godine), ali je politički veoma važno da će se ta razlika samo povećavati u naredne tri godine. Ovom merom povećavaće se još ubrzanije i u većem obimu, do mere u kojoj je politika nemoćna da pomiri tako različite ekonomske pozicije dve navodno vodeće zemlje EU.

Prelazak EU kakvu poznajemo danas u neku novu formu u veoma bliskom periodu od 2015. do 2018. godine Nemačka želi da dočeka kao daleko najmoćnija država EU i da sa tih pozicija povuče dalje poteze.

To je tema. Za ceo svet, a naročito za Srbiju. Pa i za one koji zagovaraju put Srbije ka EU. Šta to uopšte znači? Ne mislim na političare – jasno je da oni ne misle – nego na onaj deo naših građana koji iskreno pogrešno vide EU kao nešto u osnovi jednoznačno jasno. A EU samo što nije eksplodirala.

Branko Pavlović