Nemačka pravi prvi korak ka sopstvenom nuklearnom oružju

Nemački list „Frankfurter Allgemeine“ objavio je 6. februara intervju sa predsednikom poljske vladajuće partije Pravo i pravda Jaroslavom Kačinjskim koji je otkrio da bi pozdravio pretvaranje Evropske unije u – nuklearnu supersilu.

Intervju se pojavio uoči dolaska Angele Merkel Varšavu, gde se nemačka kancelarka srela ne samo državnim rukovodstvom Poljske, nego i sa samim Kačinjskim, kojeg mnogi, i u samoj Nemačkoj, nazivaju „sivom eminencijom“ današnje poljske politike.

Jedna od centralnih tema posete Merkelove bila su pitanja odbrambene politike EU, pa zato izjava Kačinjskog ne izgleda slučajnom. Naprotiv, organski se uklapa u kontekst diskusije koja je u novembru počela upravo u Nemačkoj.

Uoči američkih predsedničkih izbora, u listu Der Spiegel pojavio se komentar H. Milera koji je – razmišljajući o mogućoj Trampovoj pobedi – upozorio da Evropi, ako on pobedi i dođe do raspada NATO i nestanka američkih garancija njenoj bezbednosti, preti nova trka u naoružanju. Čak je naglasio da će u tom slučaju postati realne i debate o „nemačkom nuklearnom oružju“.

I, evo: Milerova prognoza je počela da se realizuje nakon manje od dve nedelje, a još „niko ne može da išta sasvim određeno kaže povodom politike nove administracije SAD“.

Uskočio je Roderih Kizeveter, uticajni poslanik Bundestaga iz redova CDU, koji je specijalista za spoljnu i odbrambenu politiku, izjavio: ako SAD žele od evropskih partnera veća ulaganja u bezbednost, ili da se sasvim povuku iz Evrope, Evropljani u oba slučaja moraju razmišljati kako da se u realizaciji svojih ciljeva i politike obuzdavanja oslone na francusko-britanski „nuklearni kišobran“, koji bi mogao da se finansira iz zajedničkog odbrambenog budžeta Evropske unije.

Sa Britanijom bi, posle njenog istupanja iz EU, mogli da radi toga budu zaključeni „potrebni partnerski sporazumi“.

Kizeveter je naglasio da to zasad nije predmet razgovora, ali i upozorio da se radi o „temi“ povodom koje ne smeju da postoje zabranjena mišljenja.

Nekoliko dana potom je „Frankfurter Allgemeine“ objavio članak svog urednika B. Kolera u kojoj se tvrdilo: ako SAD teret odbrane Evrope svale u značajnijoj meri na leđa samih Evropljana – to će za njih imati neprijatne posledice. Povećanje vojnih rashoda, ponovno uvođenje opšte vojne obaveze i presecanje nekih crvenih linija.

Koler ukazuje da bi jedna od njih bila ono što je danas za Nemce nezamislivo – da njihova zemlja dobije sopstvene potencijale za nuklearno obuzdavanje jer bi to moglo da kompenzuje „sumnje u američke garancije“.

Koler je ovome pridodao: „Francuski i britanski arsenal – u njihovom sadašnjem stanju – za to će biti isuviše slabi. Jer, Moskva se naoružava“.

Naravno, ocene Kizevetera i Kolera odmah su naišle na negativnu reakciju. Primera radi, predsednik Minhenske konferencije o bezbednosti Volfgang Išinger javno je apelovao da se prekine debata o nuklearnoj strategiji Nemačke, ocenivši da je „i opasna i neodgovorna“.

Još je naglasio da „ne postoji ni francuska varijanta, a ni varijanta EU“.

U listu Der Spiegel su potom četiri poznata nemačka politikologa – F. Zauer, K. Masala, P. Helman i R. Volf – objavila članak pod nazivom „Nemačkoj nije potrebno nuklearno oružje“ u kojem su – koristeći i međunarodno-pravne argumente -branili tezu da bi raspolaganje takvim naoružanjem samo naštetilo Nemačkoj.

Međutim, pritom su – u slučaju da SAD „potpuno sklope svoj nuklearni kišobran iznad Evrope“ – tvrdili da bi bilo neophodno razmisliti kako da nuklearni arsenali Velike Britanije i Francuske postanu deo zajedničke strategije EU za obuzdavanje.

Šef aparata nemačke kancelarke – P. Altmajer – složio se (u intervjuu listu „Welt am Sonntag“) da Evropa i Nemačka moraju povećati svoj borbeni potencijal, ali je odbacio svaku diskusiju o stvaranju nuklearnog potencijala EU.

On je, inače, uveren da će Donald Tramp u dobroj meri nastaviti spoljnopolitički kurs SAD, naglasivši da američki nuklearni potencija u Evropi nije nikakva milost Vašingtona već služi i zaštiti samih SAD od potencijalne nuklearne pretnje.

Uprkos svemu, tema mogućeg formiranja nuklearnog potencijala EU ili i same Nemačke – za koju je Koler rekao da „nezamisliva nemačkoj svesti“ – nastavljena je i u 2017-oj.

U januaru je politikolog M. Terhale sa stranica lista „Tagesspiegel“ pozvao na stvaranje nemačkog nuklearnog potencijala zbog opasnosti od „Putinove Rusije“. Pritom je naglasio da se – u slučaju prestanka američkih garancija bezbednosti – može pojaviti konvencionalna i strateška neravnoteža.

Početkom februara se o mogućnosti pojave nuklearnog oružja Evropske unije, ili Nemačke, razgovaralo na prvom kanalu nemačke televizije, u emisiji „Panorama“.

Jedan od učesnika – komentator-ekspert U. Kun, iz Instituta za istraživanja problema mira i politike bezbednosti – ocenio je da pitanje evropskog ili nemačkog nuklearnog oružja nije potpuno apsurdno.

„Ako se narednih godina stanje bezbednosti Nemačke i Evrope pogorša, to jest – ako Rusija nastavi da preti miru u Evropi, a Amerikanci se budu povlačili – ne isključujem da će u Nemačkoj početi razmišljanja o mogućoj zaštiti od Rusije“.

Tu emisiju je pratilo ukazivanje: „Ovo je veoma osetljiva tema – neprijatna i škakljiva – koja, na žalost, pri novom čoveku u Beloj kući, može postati aktuelna pre nego što se to moglo i pomisliti“.

Direktor Instituta za globalnu javnu politiku T. Bener napisao je 10. februara da su obe polazne teze – potpuno odustajanje SAD od svojih obaveza u sferi bezbednosti i pretnja sa strane Rusije – takve da nemačko nuklearno oružje može biti samo „poslednji korak i to u slučaju da se NATO potpuno raspadne“.

Bener je pritom ukazao – pomenuvši intervju Kačinjskog – da je nuklearni kišobran Evropske unije trenutno iluzorna ideja. Ali, posavetovao je EU da očuva vojno partnerstvo sa Britanijom, a vladi Nemačke da posle predsedničkih izbora u Francuskoj sa Parizom započne pregovore o tešnjoj saradnji u nuklearnoj oblasti.

Naglasio je: „Naši odnosi Francuskom i njenim force de frappe postaju odlučujući“.

Oficijelni Berlin u ovoj diskusiji ne učestvuje, pomenuti intervju Altmajera je izuzetak.

Predstavnici nemačke vlade su (8. februara) odbili da komentarišu izjavu Kačinjskog o pretvaranju EU u „nuklearnu supersilu“, ukazavši da ne postoje nikakvi planovi o nuklearnom naoružavanju Evrope uz nemačko učešće“.

Međutim, zamenica portparola vlade Angele Merkel – U. Demer – naglasila je da pitanja unutrašnje i spoljne bezbednosti u procesima preosmišljavanja, u kojima se nalazi EU, zauzimaju centralno mesto.

Ovo, zajedno sa izjavom Kačinjskog, donekle navodi na pretpostavku da se u kuloarima EU ipak razgovara o zajedničkom nuklearnom oružju, mada nikakvih konkretnih planova verovatno nema.

Kizeveter je priznao da je on – još do američkih izbora – u „krugovima koji se bave pitanjima bezbednosti“ – pokretao temu zajedničkog nuklearnog potencijala, ali da nije naišao na podršku. Pritom je izrazio nadu da će ta tema posle Trampovog izbora biti ozbiljnije shvaćena.

Proces jačanja evropskog odbrambenog potencijala započeo je još u vreme Obamine administracije, a mnoge odluke, koje se danas donose i realizuju u toj sferi, počele su da se pripremaju još od 2012-te – pre početka ukrajinske krize.

Faktor „ruske pretnje“, koja je u zemljama EU postala aktuelna usled veštačkog raspaljivanja strasti, značajno je ubrzao taj proces i već se pretvorio u jednu od njegovih pokretačkih snaga.

Isto se može reći i za Trampov izbor za predsednika SAD.

Oba ova faktora sada se aktivno koriste kao osnovni argumenti pristalica jačanja odbrambene sposobnosti EU i forsiranja vojne integracije EU. Ovo se može uočiti i u diskusijama o mogućem nuklearnom potencijalu EU ili Nemačke.

Samo, ni „ruska pretnja“ ni Trampov izbor nisu glavni uzročnici tih procesa.

U njihovoj osnovi su „tektonska pomeranja“ u međunarodnoj politici i ekonomiji i težnja Evropske unije, koju aktivno podržava i Nemačka, da ostvari „stratešku autonomiju“ i da se uvrsti među prave globalne sile.

Raspolaganje svojim nuklearnim potencijalom važan je sastavni deo takve „strateške autonomije“.

Gledano iz ovog ugla, diskusije o nuklearnom oružju EU, ili Nemačke, nisu toliko rezultat panike koliko racionalni korak pristalica projekta „EU kao strateška supersila“ koji je sračunat na pretvaranje „nezamislivog“ u ono o čemu se već debatuje. Za to je izabran povoljan momenat: Trampov dolazak na vlast je pojačao „rusku pretnju“.

Cilj je dostignut: o nemačkom nuklearnom oružju se debatuje i na stranicama vodećih listova i na glavnim telekanalima.

To pitanje je trenutno na nivou diskusije i možda će za njegovo dovođenje do nečega praktičnog biti potrebne godine.

Samo, prvi korak je napravljen i još jedan spoljnopolitički „tabu“ za Nemačku više tako ne izgleda.

Izvor: Fakti