Немац пре Вука сакупио српске народне песме: Ерлангенски рукопис

Пише: Сања Бајић
Ерлангенски рукопис је најстарија сачувана збирка српске усмене књижевности која садржи 217 драгоцених народних песама. Овај рукопис је случајно пронађен у фиоци Универзитетеске библиотеке у Ерлангену (у Немачкој) 1913. године по чему је и добио назив ерлангенски. Прва особа која се бавила садржајем овог рукописа био је немачки слависта Герхард Геземан који је написао и предговор првом штампаном издању из 1925. године.
Једино научно поуздано издање Ерлангенског рукописа приредио је Герхард Геземан и објавио га у Српској краљевској академији 1925. године.
Ерлангенски рукопис је настао у Београду, у време аустријске владавине, око 1720. године. Како је стигао до Ерлангена дуга је и тајновита прича. Немачки слависта проф. др Герхард Геземан после прегледа рукописа пише: „… писарев рукопис (а исто тако и хартија и мастило) једнак је и течан од почетка до краја, па се мора веровати да је он радио без великих прекида. А сем тога, наведене песме врло су свеже по добро очуваном садржају, по географским и личним појединостима, као и по духу и тону, те су вероватно бележене убрзо после самих догађаја.“
Према процени Геземана, песме су биле бележене негде по Србији, Срему, Босни, Славонији, казивали су их народни певачи, па су затим те забелешке, концепти донете у Београд да их калиграфски писар испише као уметничко дело на табаку папира. Геземан у својој темељној и свеобухватној студији о рукопису, износи врло привлачну хипотезу „да је збирка сакупљена и написана после 1716., а пре 1733. године када је најраније могла бити повезана.“
Овај зборник српске народне поезије пронашао је познати германиста Штајнмајер у фиоци Универзитетске библиотеке у Ерлангену. Рукопис је библиотеци поклонио непознат дародавац и погрешно је заведен као рукопис писан глагољицом. Прва вест о рукопису био је говор Ериха Бернекера, професора словенске филологије у Минхену, сачуван у извештају Баварске академије наука 7. фебруара 1914. Али будући да сам Бернекер није имао времена да се позабави садржајем рукописа, он је тај посао препустио свом младом и врло талентованом ученику Герхарду Геземану, који се одмах прихватио посла, по доласку из Швајцарске, где се био склонио неко време, пошто га је српска команда у Риму ослободила свих обавеза по преласку са српском војском из Драча у Италију. Геземан је већ 1920. године Филозофском факултету у Минхену предао опсежну студију о Ерлангенском рукопису на немачком језику, док је већ следеће године, маја 1921. као доцент за славистику Универзитета у Минхену, поднео Српској краљевској академији у Београду прерађену своју магистарску студију о рукопису, заједно са редакцијом песама целокупне збирке. Тако је 1925. у Сремским Карловцима у српској манастирској штампарији, јединој ондашњој штампарији која је располагала старим графичким знацима које је рукопис захтевао, овај рукопис први пут објављен под називом „Ерлангенски рукопис старих српскохрватских песама“ заједно са Газемановом студијом као предговором збирке.
Nije to Nijemac, nego lužički Srbin, ne interesuje Nijemce ničija istorija osim njihove. Šta je cilj ovakvog naslova? Da slavimo Nijemce, a da se nastavio …….. po Vuku?