• Колумне

Нема Његоша без ћирилице

1 min read

7 година ‎ ИН4С

Лука Вукадиновић

Пише: Лука Вукадиновић

Његошеви „Горски вијенац” и „Луча микрокозма” недавно су штампани латиницом што и није нека посебна вијест, али да је и рукопис великог пјесника претворен на такозвану рукописну латиницу јесте вијест која има посебну поруку.

А порука је да су као поклон-награде уз диплому „Луча”, такође штампану латиницом, недавно додјељена Његошева дијела „Луча микрокозма” и „Горски вијенац” са новотвореном рукописном латиницом, покушајем да се Његошев рукопис претвори у писмо коме никада није припадао. Уосталом, све оно што је Његош стварао и писао било је на српском језику и ћирилици. Тај велики пјесник чак је ћирилична слова називао „српска слова”.

Тако је то било у Његошево вријеме и скоро два вијека након њега. Од када је Црна Гора, њена званична политичка елита, најавила да се ствара нова, савременија, образованија и писменија држава, актуелна државна политика најпре кроз образовни систем покушава да створи нови идентитет – монтенегрински.

Протјеривање, па чак и забрана српског језика и ћирилице почело је прије једног вијека када је четрнаест угледних учитеља из Бјелопавлића животима платило одбрану српског језика и ћирилице. Након увођења војне управе, окупатор је почетком 1916. године посебне мјере у Црној Гори увео у школство. Наређено је да се у школе, умјесто ћирилице, уведе латинично писмо, као и да се из наставних програма избаце јуначке и патриотске пјесме и српска историја. Томе се одлучно, подношењем отказа на службу, супротставила група учитеља из Бјелопавлића, након чега су ухапшени и послати пред војни суд. Војној команди у Подгорици, 19. октобра 1916, своје оставке образложили су овако:

„Ћирилица је српска историја – артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори част нам је известити команду да са овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност”.

Владика, пјесник, пустињак цетињски Петар Други Петровић Његош чини се да никада није био на грдним мукама као у протекле двије деценије. Крајем прошле године и председник општине Петница Аднан Нуховић оптужио је Његоша да је „највећи крвник Бошњака и ислама“.

Пре њега је универзитетски професор Новак Килибарда рекао да „нема антиисламскијег писца на планети него што је Његош”, затим је саветник бившег председника црногорског парламента Андреј Николаидис устврдио да је „Његош геноцидни песник”.

Ловћенског тајновица не штеде ни појединци који су део власти као бивши потпредседник Скупштине Црне Горе Суљо Мустафић из Бошњачке странке, коалициони партнер владајуће Демократске партије социјалиста, који је тражио ново и боље „сагледавање” Његошевог дела, захтјевајући да се из школских уџбеника избаце они садржаји који наводно вријеђају муслимане.

Прљаве приче о великану српског пјесништва можда ће остати записане у књизи бешчашћа, док владика Раде својим дјелом остаје на врху Ловћена одакле се најдаље чује и бескрајно свијетли његова мисао.

А на нама, његовим потомцима је да обновимо цркву на Ловћену, тој гори јуначкој и да његово свето тијело пренесемо у цркву.
Ловћенски Тајновидац је заробљен у тамницу и то није била његова жеља.
Владика Раде је свети Српски пјесник и њега не желим да се одрекнем.

Даће Бог да обновимо цркву на Ловћену, кад то урадимо и себе смо обновили, обновили смо Праву Црну Гору, онакву Црну Гору какву је свети Владика замишљао.
И Да Бог да, да се водимо поздравом.

Догодине на Ловћену!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: