Nebojša Jevrić o zbirci „Mrtvi dim“: Drina nije granica, već kičma srpskog naroda

Ako hoćete da me častite, upoznajte me s novim čovekom. Svaki život je nenapisan roman. Neispričana priča. Najdragocenije je to što sam napunio šezdeset i šest godina i što još uvek pišem. Otišao sam u rat tražeći metak lutalicu. Ali izgleda da je moje poslušanje – da budem svedok. Da pamtim.

Rekao je ovo za „Glas Srpske“ Nebojša Jevrić, pisac, novinar i publicista, govoreći šta mu je najdragocjenije iskustvo iz četiri decenije duge književne karijere i sedam decenija života. Proslavljeni majstor reportaža i pisane riječi ovih dana promoviše novu zbirku „Mrtvi dim“ za koju je dobio Veliku nagradu „Ivo Andrić“ koju dodjeljuje Andrićev institut iz Višegrada, ali kaže da svoje ratne drugove ne zaboravlja

-Nikog nisam zaboravio. Svoje prijatelje ne zaboravljam – ni žive, a kamoli mrtve, rekao je Jevrić.

GLAS: Za zbirku priča „Mrtvi dim“ dobitnik ste Velike nagrade „Ivo Andrić“, koju dodjeljuje Andrićev institut iz Višegrada. Šta Vam znači ova nagrada?

JEVRIĆ: Na sahrani Meše Selimovića veliki srpski pesnik Matija Bećković je rekao: „Niko kao ti nije umeo da od zla pravi zlatnike. Da je zlo znalo šta ga čeka s tvoje strane, daleko bi te zaobišlo.“
Ništa u životu nisam radio, osim što sam od zla, koje je snašlo moj narod, pravio zlatnike. Kada se rat završio, „žuti“ su ugasili „Dugu“ i, kao i većina ratnika, našao sam se na ulici sa gomilom priča u glavi.
Sve sam očekivao, samo ne tu nagradu. Tim pre što Kusturicu jedva poznajem. Kada me je pozvao, bio sam za šankom jedne kafane u Herceg Novom. Da je hteo da opali bolji šamar beogradskoj čaršiji – ne bi mogao. Naravno da mi nagrada mnogo znači. Posebno zato što dolazi iz Republike Srpske. I što je dodeljuje ustanova kao što je Andrićev institut u Višegradu. Srpska književna čaršija se trudila da me na sve načine marginalizuje. Prećutali su sve moje knjige. Iako se „Srpski rulet“ prodao u deset hiljada primeraka, zavera ćutanja je trajala predugo. Sada je s tim gotovo.

GLAS: Koliko su priče iz „Mrtvog dima“ bliske Vašim reportažama i šta u tim pričama obrađujete?

JEVRIĆ: Moje ratne reportaže sastojale su se uglavnom od pet-šest povezanih priča. Mnogi su kupovali „Dugu“ upravo zbog njih, ali mnogo toga je ostalo neispričano. Sada mi se pojavljuju fajlovi sačuvani na memorijskim kukama, obilaze me mrtvi drugovi o kojima nisam stigao da pišem. Imam šezdeset i šest godina. Šljive koje sam skupljao i stavljao u burad počele su da šapuću. Vreme je da ispričam sve što nisam stigao. Reportaže su bile rudarenje zlata, a sada pravim nakit.

GLAS: Vaše pero bilježilo je reportaže sa mnogih ratišta. Sa kog ste ratišta napisali najviše, a koje je bilo najžešće?

JEVRIĆ: Rat je svuda težak. Svoje najbolje godine sam ostavio u rovovima. Ali Nedžarići – taj teatar smrti – i Kasindolska ulica se mogu meriti sa Košarama. Od sto pedeset ljudi koji su je branili, preko sto je poginulo.

GLAS: Svojevremeno ste rekli da su sarajevski Srbi najzdravije tkivo Republike Srpske. Zašto?

JEVRIĆ: Tu rat nikada nije prestao. Najviše se ginulo tokom primirja. Tuče snajper, a srpski ratnik iskoči nasred ulice i „odmeri“ ga od šake do lakta. Drugi čekaju da vide odakle se snajper javlja – pa onda zoljama i osama. To se nije događalo nigde osim u Sarajevu. Tu sam video primere epskog junaštva. Samo rat stvara istinske plemiće koji preziru smrt. A takvih sam upoznao mnogo.

GLAS: Koliko su rat i krv inspirativni za pisanje i da li ste uspjeli da preradite ratne slike?

JEVRIĆ: Pišem jer moram. Beogradski krug pisaca bavio se postmodernizmom ili pisanjem ni o čemu. Udruživali su se u klanove. Delili jedni drugima nagrade. Nije im padalo na pamet da pređu Drinu. A Drina nije granica, već kičma srpskog naroda. Ko to razume – taj je Srbin.

GLAS: Vi ste prvi Srbin koji je dobio državljanstvo Republike Srpske. 

JEVRIĆ: U ime Predsedništva tada još Srpske BiH, na moj zahtev za državljanstvo, dobio sam sledeći odgovor:
„Poštovani gospodine Jevriću,
Dobro nam je poznat i među svim čestitim Srbima s uvažavanjem priznat Vaš reporterski, a to znači i ratnički i patriotski napor u objektivnom obaveštavanju domaće i svetske javnosti o događajima koji su Srbe i druge narode zavili u crno.
Iz vaših tekstova svi čestiti ljudi ovoga sveta mogli su ustanoviti koliko su ratne strahote bile užasne. Kolika je laž o srpskoj krivici bila ogromna. Koliko su Srbi ponovo istorijski doživeli da budu ugroženi na svojim ognjištima i obespravljeni u svojim neotuđivim, skupo plaćenim istorijskim pravima.
Posebno smo bili potreseni Vašim izveštajima o stradanjima Srba u Sarajevu, čiji se vapaj glasnije čuo zahvaljujući vašoj reči i peru. Za nas ste Vi prvi javni radnik koji je svojom molbom za politički azil lično i delotvorno, iz nekada druge sredine, a sada, nažalost, i države, priznao postojanje Srpske Republike BiH, koja svim Srbima toliko leži na srcu.
Od njenog postojanja možemo odustati samo po cenu da svi nestanemo, i da neki drugi narod dođe i naseli naša ognjišta i zgarišta. Zato nam je čast što možemo Vašoj molbi izaći u susret. Za predsedništvo SR BiH, dr Nikola Koljević“.

GLAS: Da li je Republika Srpska izrasla u ono za šta su se njeni najbolji sinovi borili, ili se, po Vašem mišljenju, odrodila od njih?

JEVRIĆ: Snovi ratnika su jedno, a stvarnost drugo. Boli me kad srećem svoje ratne drugove – od Beograda do Beča, od Minhena do Toronta. Snovi malih naroda retko se ostvaruju. Volim da dođem u Srpsko Sarajevo i vidim nov, lep i čist grad. Mnogi su dali život na revers otadžbini, a ona im ga nije vratila. Žao mi je što nigde nema spomenika poginulim dobrovoljcima iz Srbije. Možda nismo bili najbolji ratnici, ali smo delili vašu sudbinu. Ipak, želim da verujem da će Srpska opstati.

PRIČA

GLAS: Tehnologija gura pisanu riječ u drugi plan, ali ni riječ se ne plaši ako je suditi po Vašim pričama.

JEVRIĆ:  Čitavog života pisao sam kratke priče od najviše dve strane. Pojava „Fejsbuka“ me vratila u književnu javnost. Objavio sam preko trista priča na „Fejsbuku“ i neke od njih imaju i po petnaest hiljada čitalaca. A stizao sam i do četrdeset. Moje priče su našle put do čitaoca. Knjige se štampaju u petsto primeraka. Ali priča je neuništiva. I kad nismo imali pismo, imali smo gusle. Nadam se da će se mnogi vaši čitaoci potruditi da pronađu moj profil i da ga zaprate.

Izvor: Glas srpske