Ne damo svetinje – stidi se Cetinje!

Čija je danas „prijestolnica“ negdašnje „srpsko počivalo“ ?

Piše: Jovan Lakićević

Kad su me nedavno, o Preobraženju, prijatelji nagovorili da na tradicionalnom skupu na Srpskom Tavoru, na Bjelasici, u podnožju prve(od 20) replike Njegoševe lovćenske kapele, kažem nešto o (ne)prilikama u zavičajnoj Crnoj Gori, namah sam se sjetio jedne neobične parole koja se mogla čuti prethodne zime na litijama u mom Kolašinu: „Ne damo svetinje – stidi se Cetinje“!

Bila je to jasna, za neke , možda, gotovo uvredljiva asocijacija na okolnost da jedino na Cetinju nije bilo biblijskih litija! Danas bi ona mogla da se shvati naprosto – bukvalno: u pitanju je odbrana cetinjskog manastira od nazovi komita i komitetlija,( kojima sam i sam svojevremeno pripadao)!

Kada sam ljude koji su me slušali o poslednjim zbivanjima na Cetinju i okolo njega, u jednom času upitao: „Čija je prestolnica Cetinje?“, odgovorili su gotovo uglas:“Naša nije“!

Za mene nije od sramne kapitulacije Crne Gore u januaru 1916. godine, kada je nestala i Crna Gora, kao država, i njena prestonica, Cetinje. Pogotvo ne nakon dobro plaćene , od „prijateljske“ Italije „Cetinjske pobune“ početkom 1919. i bjekstva „pobunjenika“ u Gaetu…

Možda ovog teksta ne bi ni bilo, da jučerašnja Skupština grada Cetinja nije donijela odluku da se hirotonisanje Mitropolita Joanikija obavi – van Cetinja! (Srećna je okolnost da se o tome pita Mitropolija, a ne spomenuta Skupština!)

Ovom odlukom, Cetinje je, definitivno, izgubilo pravo da bude , i formalno, i protokolarno – crnogorska „prijestolnica“. Ono može da bude“prijestolnica“ Katunske nahije, ili , počasno, neke od italijanskih provincija, ali ne može – prestolnica Crne Gore! Znam da crnogorska Brda i Srpsko primorje odavno tako misle!

Prije godinu i po dana, pokušao sam na ovom časnom Portalu da objasnim metamorfozu Cetinja od negdašnjeg „Srpskog počivala“, gdje je Njegoš pisao „Srpsko ogledalo“ do najvećeg i najžešćeg antisrpskog legla u regionu, pa nema smisla da se ponavljam. Riječ je o osveti potomaka logoraša iz Gaete, ali i najžešoj antisrpskoj gebelsovskoj propagandi nekoliko partija u poslednjih trideset godina!

Da bi se razumjelo ono što se dešava na Cetinju i sa Cetinjem u poslednjih nekolikko decenija, potrebna je malo ozbiljnija analiza. O tome, recimo, kako se 12 hiljada Cetinjana 2002. izjasnilo za zajedničku državu sa Srbijom, a samo četiri godine kasnije – za samostalnu Crnu Goru, u istom broju!

U ovom čads padaju mi na pamet i kako je Cetinje dobilo naziv „Grad heroja“ u konkurenciji sa mojim Kolašinom, koji je u toku Drugog svjetskog rata prelazio 24 puta „iz ruke u ruku“ kako su zabilježili hroničari. Cetinje je ponijelo taj naziv, zahvaljujući preglasavanju u Federaciji, jer je imalo više narodnih heroja. Pa, naravno, da je Katunska nahij imala više narodnih heroja nego moj skromni Kolašin. Ali, ostalo je pitanje o o ponašnjju jednog i drugog grada u toku rata.

Cetinje je u dvije okupacije, italijanske, a potom njemačke, živjelo spokojno, za razliku od mog Kolašina. I u Cetinju se rodilo dosta djece, čiji očevi nijesu biloi Cetinjani! Neću da licitiram, ali mi neki podaci govore da ih je bilo znatno više nego 700! To mi daje za pravo da kažem, da oni koji na sav glas viču: „E viva, e viva Montenegro“ govore to na svom maternjem jeziku!

Ostaće mi velika zagonetka, zašto je jedan od znamenitih Cetinjana, 1945. godine izgovorio „Da bi Cetinje trebalo opasati bodljikavom žicom, pa zapaliti“! Ima li to neke veze sa današnjim ponašanjem Cetinja? Vjerovatno ima.

I da kažem konačni utisak sa moje Bjelasice: Cetinje, ni na koji način, više ne može biti „prijestolnica“ Crne Gore!

Pročitajte jOŠ:

Sa Cetinja Milo sikće, Crna Gora komitska biće! Ili – kako su se otvorile karte pred „sultanom“