Навршава се 76 година од пробоја логораша и бијега од крвника усташких
1 min read
Пише: Радко Гарчевић
Јасеновац је највећи концентрациони логор за истребљење људи на територији Хрватске. У непосредној близини, на обали ријеке Саве, око 100 км јужно од Загреба. Логор за жене, Стара Градишка, који се налазио мало даље, такође је припадао овом комплексу.
Стварање самог логора, управљање и надзор над њим били су повјерени III одељењу Усташке народне службе, на челу са Вјекославом (Максом) Лубурићем, који је лично одговарао за све што се тамо догађало.
Животни услови у логору били су крајње сурови: оскудна, слаба храна, изузетно оштра дисциплина и невјероватно окрутно понашање усташких чувара.
Убијање и мучења у логору достигли су врхунац крајем љета 1942 године када је на десетине хиљада српских сељака депортовано у Јасеновац. Већина мушкараца побијена је у Јасеновцу које су усташе клале посебно обликованим ножевима или су их убијале сјекирама, маљевима и чекићима, бивали су такође и стрељани или вјешани по дрвећу или бандерама. Неки су живи спаљивани у усијаним пећима, кувани у казанима или дављени у ријеци Сави. Овдје су коришћени најразноврснији облици мучења – металним предметима чупали су нокте на рукама и ногама, људе су ослепљивали забијајући им игле у очи, месо су им кидали а затим солили. Такође су људе живе драли, одсецали им носеве, уши и језике секачима за жицу, и шила им забадали у срце. Ћерке су силовали пред очима мајки, а синове мучили пред очима њихових очева. Осим тога не смијемо заборавити да су усташе имале и логоре за дјецу и да су тамо српску дјецу, бебе, набијали на бајонете, коље и шиљате летве од плотова, клали ножевима, брадвама и секирама, спаљивали у кућама и крематоријуму, на Градини код Јасеновца кували у котловима за справљање сапуна, завезану у строже и џакове бацали у ријеке и бунаре, живу отискивали у шпиље и пећине, гушили цијанкалијем и тровали каустичном содом, сатирали глађу, жеђу и хладноћом…Просто речено – у концлогорима у Јасеновцу и Старој Градишки усташе су превазишли све оно што чак ни најболеснији ум није могао да замисли и спроведе, по питању бруталности са којом су људи убијани.
За спољашњи свијет, Јасеновац је представљан као радни логор. Усташка пропаганда покушавала је да представи концентрационе логоре и свом народу и свијету, као мјеста корисног рада и побољшања.
Након савезничких бомбардовања логора у марту и априлу 1945. године, у којима су уништени многи објекти унутар логора, Вјекослав Макс Лубурић, заповедник Усташке одбране, наредио је да се ликвидирају сви заточеници, а логор и мјесто до темеља сруши и спали, како би се прикрили сви трагови злочина. Последња група жена ликвидирана је у предвечерје 21. априла, а 22. априла дио последњих мушких заточеника одлучио се на покушај пробоја из логора.
– Антун Милетиц́ у својој књизи „Концентрациони логор Јасеновац“ утврдио је именом и презименом да је убијено 19.283 дјетета углавном Срба, Јевреја и Рома. И по Милетиц́у пробај из логора 22. априла 1945. преживело је 129 логораша. Бивша СФРЈ није научно, помоц́у статистичко-демографским метода, а других научних метода утврдила колики су били демографски, а колико ратни губици у Другом светском рату да би на основу тих података могли да се утврде и реални губици у логору Јасеновац. Смрт у Јасеновцу била је далеко ужаснија него у злогласном Аушвицу.
Vezano za koncetracioni logor JASENOVAC i za druge logore širom NDH je veoma važno da Vatikan napokon otvori arhivu i informacije dostupne za javnost, i z nas srbe istinu, iz doba pape Py 12, tokom a i posle rata. Tako da i danas nalazimo podatke kako su katolici podržavali genocid nad srbima tokom i nakon rata. Tako da imamo apsurd predlog iz Hrvatske da Stjepinca proglase svetim iako je svima jasno o kojem se ubici radi. Ono što zabrinjava je podrška katoličke crkve tokom njegovog suđenja 1949,(protesti širom Evrope u katoličkim zemljama u znak podrške zločincu), U Irskoj Dublin i 1952,protesti protiv igranja utakmice sa Yug, što dakazuje da nije slučajno iz neznanja da je katolička crkva „koljaču sa balkana“ Artukoviču I njegovoj porodici pružili gostoprimstvo godinu dana1948, posle rata, dali mu ličnu kartu pasoš i pustili ga da otputuje u Kaliforniju, SAD, na sigurno gde provodi 50 god na slobodi.U Dablinu, ovaj koljač, ministar NDH, ide svaki dan u crkvu, i piše ovde, da je novca imao dovoljno.
Ova država a i druge države Evrope i SAD, nikada se nisu pokajale ni izvinule, naprotiv nastavili su i dalje i drugim metodama da podržavaju ovaj genocid misleći da ćemo sve to zaboraviti.To isto možemo povezati sa masovnosti fašizma danas 2021 u NDH2,( Hrvatska) , nažalost i Crna Gora, BH, Albanija, Kosovo.