НАТО: Нови хоризонти (ратног хаоса)
1 min read
Ако је ико вјеровао да НАТО својим активностима нема намјеру да дестабилизује Европу, изазивајући нови хладни рат против Русије, а зарад интереса англоамеричког војно-индустријског комплекса, текст генералног секретара те организације Андерса Фог Расмусена је довољан да га разувјери. Умјесто да потенцира политичку, економску и културну сарадњу у оквиру ширег европског тј. евроазијског простора, Расмусен се, на крају свог мандата који истиче 30. септембра 2014. године, хвали убрзаном, а неоправданом и опасном милитаризацијом европског простора.
На граници бизарног је да, као једно од највећих цивилизационих достигнућа XXI вијека које “улази у историју”, Расмусен наводи упловљавање америчког ратног брода “Доналд Кук” у шпанску луку за коју задовољно тврди да ће том броду у наредном периоду бити перманентна база. Наиме, уз још три брода америчке ратне морнарице и радарске базе у Румунији, Пољској и Турској (а вјероватно и у још неким НАТО државама), “Доналд Кук” је пројектован као основа “ракетне одбране” у Европи.
Као оправдање за успостављање оваквог типа “одбране”, Расмусен истиче недефинисане пријетње од балистичког оружја, али не наводи конкретно нити једну од држава из којих би евентуални напади могли отпочети, иако тврди да их има око тридесет. То је јасан знак да се ради о ратничкој реторици без објективног утемељења у реалности, а чији је циљ да оправда енормне трошкове које ће овакав систем захтјевати и, у вези са тим, енормне профите произвођача оружја. У времену велике економске кризе када је степен социјалних давања у великом броју европских земаља сведен на најмању мјеру у задњих неколико деценија, Расмусенова геополитичка имагинација пројектује “допунске радаре, сензоре, пресретаче и нове бродове”.
Једну кључну ствар, међутим, Расмусен намјерно изоставља. Наиме, ко ће све то да плати? Управо ту се и налази поента медијског креирања атмосфере опсадног стање и иминентног напада. Осиромашеном и обезнађеном становништву, измученом свакодневним економским бригама, треба усмјерити поглед на “спољне непријатеље”. И дежурног стољетног кривца: Русију. Тако се рађао европски фашизам XX вијека. Сада се опет ствара пред нашим очима.
Важно је истаћи да Расмусенова милитантност и спремност на употребу манипулација у политичком дјеловању није нова ствар већ представља константу његове политичке каријере. За вријеме три премијерска мандата (од 2001. до 2009. године) профилисао се као један од најгласнијих заговорника експанзионистичке америчке спољне политике у Европи. Био је спреман да обмањује данску и европску јавност да Ирак посједује оружје за масовно уништење како би оправдао инвазију у којој је Данска (као једна од само пет држава) учестовала од првог дана. Када су се у једном данском дневном листу 2005. године појавиле карикатуре које су на увредљив начин представиле пророка Мухамеда, Расмусен је арогантно одбио да се сретне са дипломатама исламских земаља. Због тога је и имао проблем да буде изабран за генералног секретара НАТО, јер је Турска једно вријеме одбијала да да пристанак на његову кандидатуру. Међутим, како наводе упућени, када је амерички предсједник Барак Обама обећао Турској три висока функционерска мјеста у НАТО, одлука је преиначена! Ово је само један од примјера непринципијелне политичке трговине у оквиру НАТО структура одлучивања, и стога не треба да чуди да у Црној Гори о НАТО пишу хвалоспјеве управо они званичници режима који су најсналажљивији у сличном муљу домаће корупције. Уосталом, подаци које је објавио Wikileaks представљају својеврсну НАТО верзију афере “Снимак”.
У сваком случају, изградња “ракетне одбране” је већ изазвала у Русији реакцију коју је Расмусен прижељкивао. Руски званичници су изјавили да на “ракетну одбрану” НАТО гледају као на директну пријетњу и, у складу са таквим виђењем ситуације, подигли су борбену готовост свог ракетног потенцијала у калињинградској области, дијелу руске територије која је територијално одвојена од матице, а граничи се са Пољском и Литванијом. Тиме су, наравно, долили уље на ватру НАТО пропаганде која сада може додатно да пројектује “пријетње” са Истока. И тако то иде у круг, доктринарно и предвидљиво, али трагично и убитачно, јер на крају ескалира до ратних страдања, као ових дана у Украјини.
