NATO. Ima li života ”posle”?

Četvrtog aprila 1949. godine veliki prostori SAD, 10 zemalja Evrope i Kanada bili su konceptualno formirani u Atlantsku Alijansu. Tako je Vašington pod izgovorom pojasa za spasavanje, rešio da obezbedi Zapadnu Evropu od pronicanja SSSR.

Ali SAD su imale i druge ciljeve. Njih je formulisao još 1942. godine direktor Saveta spoljnih veza Isaja Boumen: Mera naše pobede biće mera naše vladavine u svetu posle pobede. SAD treba da osiguraju teritorije strateški neophodne za kontrolu sveta.

Kada je hladni rat tek započeo, američko rukovodstvo se brinulo da zemlja može da se nađe u opasnom položaju. Glavnu opasnost je videlo u Sovjetskom Savezu, čija moć i resursi su mogli da se uvećaju na račun teritorija susednih evropskih država, smatra glavni urednik lista Geopolitika Leonid Savin. On ističe da su svojevremeno partneri iz NATo-a obećali da neće širiti alijansu, ali dokumentarno to nije bilo potvrđeno, a razgovori se ne računaju.

Prvobitno formiranje NATO-a podrazumevalo je da će SAD u zoni okupacije utvrditi svoje vojno gospodstvo. Dalje će postaviti svoje vojne baze na teritoriji zemalja Zapadne Evrope i sklopiće partnerske sporazume o odbrani od uslovnog protivnika. Kada se Sovjetski savez raspao, vidimo da takvog protivnika nema. Ne zna se od koga se NATO brani i širi dalje posle završetka hladnog rata. Šta više, postojala su obećanja Zapada Rusiji da se neće širiti dalje na Istok. Ali ipak, SAD su nastavile ekspanziju u Istočnoj Evropi i u drugim pravcima.

Poslednji najveći akt proširenja NATO-a desio se pre 10 godina. Tada su se alijansi pridružile Bugarska, Letonija, Litvanija, Rumunija, Slovačka i Estonija.

Ipak tih godina nad NATO-om se nadvila realna opasnost zatvaranja. Činovnici NATO-a su se žalili na nedostatak resursa, na teškoće u koordinaciji dejstava zemalja alijanse. Evropske zemlje sa svoje strane pitale su se: da li cilj opravdava sredstva, i postoji li uopšte ovaj cilj?

Od konačnog raspada NATO je spasla ukrajinska kriza, kaže docent katedre za evropske integracije MGIMO Aleksandar Tevdoj-Burmuli:

– Poslednjih 20 godina možemo da konstatujemo postepeno slabljenje NATO-a. NATO pokušava da se bavi političkim pitanjima, povlačeći se od čisto vojnih. NATO pokušava da prenese centar aktivnosti u netradicionalnu po sebe zonu, recimo u Aziju, što ne odgovara prvobitnim statutarnim zahtevima NATO-a. Sve to je povezano sa tim što je nestao glavni protivnik. Sada su ga ponovo stekli. Rusija se određuje kao neki oponent Zapada, i vrlo aktivno to izjavljuje, znači, NATO je dobio mogućnost reinkarnacije. NATO je dobio novi razlog za postojanje. To je očigledno, zato što bukvalno u nekoliko poslednjih meseci desilo se naglo uvećanje aktivnosti NATO-a u Evropi, između ostalog u Istočnoj Evropi. To je nesumnjivo povezano sa poznatim događajima u Ukrajini.

Trenutno NATO čini 28 zemalja. Iza sebe ima poduži spisak misija. Ipak ne treba zaboraviti da NATO izvodi vojne operacije uglavnom kako bi ugodio američkim geopolitičkim interesima. Avganistan, Irak, Libija… Zato alijansa nije partnerstvo jednakih, to je partnerstvo SAD i NATO-a.

Diana Goršečnikova,