NATO debata u “Bilderbergu”: Transatlantsko savezništvo u krizi

Odnosi među transatlantskim saveznicima, kao i lider najjače među njima, američki predsednik Donald Tramp, zauzimali su visoko mesto na meniju za debatnim stolom političkih i finansijskih moćnika okupljenih na četvorodnevnom, 65. po redu sastanku Bilderberg grupe, u “utvrđenju” luksuznog američkog hotela. Udaljen svega četrdesetak kilometara od Bele kuće, ovaj hotel mogao bi da ponese dozu simbolike. Jer, u hotelu “Vestfilds Meriot”, baš kao nekad u “Bilderbergu”, po kome je grupa 1954. godine i dobila ime, transatlantsko savezništvo našlo se na prekretnici.

U “Bilderbergu” je pre 63 godine dat vetar u leđa Evropskoj uniji, posebnim savezništvom Evrope i Severne Amerike. Sada, u “Meriotu”, grupa se suočila sa dosad najvećim izazovom, dubokom transatlantskom krizom. Među zvučnim imenima 131 bilderbegovca, stoga, ove godine posebno se izdvajalo jedno, generalnog sekretara NATO Jensa Stoltenberga.

Veze između Bilderberga i generalnih sekretara NATO, shodno ciljevima grupe, tradicionalno su bile bliske. Lord Karington bio je predsedavajući grupe osam godina, počev od 1991. Bilderbergovci su bili i generalni sekretari NATO Džozef Luns, Menfred Verner, Vili Klas, Havijer Solana, Lord Džordž Robertson.

Nijedan od njih, međutim, nije se tako otvoreno kao sada Jens Stoltenberg suočio sa pretnjom po opstanak Alijanse, a posebno ne zato što je najmoćnija među jednakima, SAD, okrenula leđa kolektivnoj odbrani, “svetom” članu pet kojim napad na jednu članicu znači poziv na kolektivnu odbranu svih ostalih. Donald Tramp uradio je upravo to poručivši nedavno na samitu Alijanse vodećem evropskom savezniku, Nemačkoj, da ne može da očekuje američki odbrambeni kišobran, “jer plaća daleko manje nego što treba za NATO i vojsku”.

Bela kuća je kasnije pokušala da ublaži ove reči, ali Tramp je, zapravo, samo potvrdio svoje nezadovoljstvo finansijskim ponašanjem NATO saveznika iz predizborne kampanje. Cifre su samo potkrepljivale njegov stav.

Uprkos saglasnosti članica NATO iz 2014. godine da zemlje postepeno podižu ulog u zajedničku kasu do dva odsto svog BDP, od toga gotovo da nije ostvareno ništa. Čak je i udeo najbogatije, Nemačke, znatno skromniji od obećanog. Tramp je, stoga, udario rukom o sto i presekao:

– Ovo je vrlo loše za SAD i to će da se promeni! – napisao je na “Tviteru”.

Odgovor nemačke kancelarke Angele Merkel bio je još oštriji:

– Era u kojoj smo mogli da se oslonimo na druge je završena – rekla je, istakavši da je došlo vreme oslanjanja na sopstvene snage.

Posle prvobitnog oduševljenja ovom idejom, usledilo je otrežnjenje, uz pitanje da li je Evropa u stanju da se osloni na sopstvene snage u bezbednosti. Dosadašnji samostalni vojni pohodi nisu nudili mnogo nade za optimizam.

Pokušaj preuzimanja inicijative u vojnim akcijama u Libiji 2011. godine, završio se prerastanjem intervencije u NATO operaciju. Jer, Evropljani nisu imali ne samo dovoljno obaveštajnih resursa, već ni municije!

Evropska unija ima milion i po ljudi u uniformi, mahom profesionalnih vojnika. Ali, oni nisu jedinstvena vojska, već trupe iz 28 članica. Pritom, nisu potpomognuti satelitima, bespilotnim letilicama, avionima tankerima, dugolinijskim transportom… Rečju, ne mogu ništa bez SAD.

Stešnjena između Trampovog gneva i straha, posebno na istoku kontinenta, od Rusa, u ovom trenutku još nespremna da preuzme bezbebednost u svoje ruke, Evropa pokušava da održi jedinstvo. Ide teško.

Najjača članica, Nemačka, opterećena senkom dva svetska rata, nema snage da povuče kolektivnu odbranu kontinenta. U francusko-nemačkom dvojcu takođe nema, zasad bar, dovoljno saglasja da se pokrene odbrambenu osovinu. A na istoku kontinenta, posebno u zemljama koje su iskusile sovjetsku čizmu, kao što su Mađarska ili Poljska, ni ne pomišlja se na alternativu američkoj odbrani.

Četvorodnevno okupljanje grupe Bilderberg završava se danas “zavetom ćutanja”. Kao i u protekle 64 godine, neće biti pisanih, još manje objavljenih zaključaka, niti će se čuti šta je u konferencijskim salama govorio Stoltenberg, kao ni visoki činovnici Bele kuće, ili njihovi evropski sagovornici, koji čine dve trećine zvanica.