Naše martovske pogibije i slobode

Piše: Milijana Baletić

Teško li je zaokružiti „srpski mart“ – tu skoro dana za preskakanje nema! Moraću ih makar dotać, pre nego što se u’vatim martovskih izbora u Nikšiću. Moram tako. Upravo zbog Nikšića – da nam jasniji bude – donekle!

Evo sam čekala da se i ovi, na sami vrh bitnosti podignuti, nikšićki izbori završe, pa da zaokružim i ovaj mart – donekle. Mada, teško je zaokružiti „srpski mart“! Nema ti ga nama martovskoga dana za preskakanje! I to samo iz bliže istorije, da ne potežem onu dublju! Dotaću se samo nekih datuma u tom nizu, pa ću se vrnut na Nikšić. Moram tako. Upravo zbog Nikšića – da nam jasniji bude!

Čim se mart pojavi, tu nam je ona „krvava“ svadba 1. marta ’92. kada je – u nestrpljenju da zakuva rat – Alija gurnuo svoga Ramiza Delalića Ćela, da na Baš čaršiji u Sarajevu, ispred Stare srpske crkve, u sred veselja, ubije mladoženjinoga oca Nikolu Gardovića, a pravoslavnog sveštenika Radenka Mirovića rani! I nije da nije uspeo! Sarajevo je 4. aprila, za par sati – „niotkuda“ – bilo pod barikadama do zuba naoružane Alijine vojske! Znam! Niko mi nije pričao! Bila sam tamo i izveštavala o svemu tome!

Danas, kada se setim šta se sve dešavalo sa sarajevskim Srbima i kada se ta istina iščupa ispod naslaga neviđene planetarne propagande i laži, pa čujem ove monstruoznosti koje je nad svojima iz kriminalnoga miljea sprovodio psihopata „Velja nevolja“ – pomislim na sarajevske srpske žrtve Alijinih „Ćela“!!!

Kod tog nizanja martovskih datuma, onaj 9. mart ’91. u Beogradu pod Vukom Draškovićem i njegovom partijom SPO – dođe mi k’o fundament! Kako je samo Vuk revnosno rušio državu Srbiju iznutra, a njegovi saborci – od Slovenije, Hrvatske, Bosne, Šiptara, okupljeni pod zaštitom Zapada – tukli spolja! Koje je to bilo savršenstvo uigranosti! Ta sinergija spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja, ta uštimanost bez greške – bila je užitak za posmatranje – našim neprijateljima?!

I dan-danas on vrlo revnosno odrađuje zadato! Svaki mu je srpski dželat nevin, a Srbi zločinci, koji mu nikad dovoljno nisu kažnjeni?! Mada im je, odavno, loša vajda od njega, jer nema ko ga nije pročitao – on ne odustaje! To je čovek „principa“! Zato i nema tog datuma koji se više isplatio njegovome „tvorcu“, ka’ što se 9. isplatio Vuku Draškoviću?! Evo decenijama nema partije na vlasti, koja sme da neuzme Vuka sa sobom i udeli mu pravo da jaše Srbiju?! Srećna je okolnost što u toj stranci, već odavno izgleda postoje samo on i žena mu Dana!

Ali zato oboje leže na državnim jaslama i pijedestalu nedodirljivih! Danica Drašković, već 11 godina, predstavlja Srbiju u Odboru direktora NIS-a – iako je još od ’96. u penziji?! A za to „predstavljanje“ , na današnji dan, mesečno dobija 771.000 dinara (6.534 evra) i još pride 40.000 penzije! Normalno! Ko ima pravo da penzionerki penziju uzme?! Bravo, Srbijo?! Baš si ih situirala?! I treba takve nagraditi – za uzor – Srbima?!

Nema toga, ma kako na prvi pogled izgledalo, ko može od 9. odvojiti 11. mart 2006. kada su u Hagu ubili predsednika Srbije Slobodana Miloševića! Njegov kovčeg su dočekale i ispratile stotine hiljada Srba, opelo mu je održao vladika mileševski Filaret, a oproštajni govor, između ostalih, i veliki Peter Handke! Ali – poslati petooktobarski donosioci demokratije u Srbiji – i mrtvog su ga proterali iz Beograda?! Sebi su odredili aleje velikana, a Slobi dvorište porodične kuće u Požarevcu?! I – neka! Istorija, inače, neretko pokaže da – nije aleja velikana tamo gde je zacrtaju prolazni vlastodršci – aleja velikana je tamo gde velikani počivaju!

Onda se na taj 11. naslanja 12. mart kada su ubili svoga donosioca njihove demokratije i globalističkoga blagostanja u Srbiji, kvisllinga Đinđića, koji – među onim što nam je poradio – lično je, vezanog predsednika države Srbije Miloševića, izručio zapadnim dželatima! I to – na Vidovdan!!! Možda zato što je upravo Milošević prvi izgovorio: „Kosovo je samo srce Srbije“!

A, onda, marta 1981.– kad „balkanskog kasapina“ Slobe koji „ugrožava“ šiptarska prava bilo nije – mesec dana su Šiptari orgijali i tražili republiku Kosovo! Spalili su i konake Pećke patrijaršije 16. marta! U plamenu je tada nestalo neprocenjivo srpsko i svetsko blago – vekovne crkvene knjige, spisi, ikone…!

E, a onda su 17. marta 2004. Šiptari izvršili pogrom nad Srbima i to u prisustvu do zuba naoružanih 29.000 vojnika od Zapada instaliranih na KosMetu – da „čuvaju mir“! Proterano je preko 4.000 Srba, teško ranjeno i pretučeno preko 900, oko 1.000 kuća im spaljeno, etnički očišćeno 6 gradova i 9 sela, uništeno 35 crkava i manastira (od čega 19 spomenika prve kategorije), preko 10.000 ikona, fresaka, putira…

A, 24. marta 1999. ti isti koji su nam – stajući, direktno ili indirektno, iza izvršilaca svega ovoga porađenoga u martu – stuštili su se na nas bombama NATO aviona! Tri meseca, dan-noć su nas ubijali, sakatili i razarali nam državu…!!!
I sad, pre nego se u’vatim ovog 14. marta u rodnom mi Nikšiću, da odmah kažem – ako išta znam – znam da je meni lako kritikovati sa daljine. E – ajmo onda.

Jes’ da Nikšić ne možemo baš – vidno – podvesti pod ove navedene martovske dane, ali nema kad nam zapadnjački prijatelji – vidni il’ nevidni – nisu tu! Kad se malo temeljnije u istoriju zadubi – u svakoj tragediji srpskoga naroda ćemo ih naći! Dugačka je njihova ruka i svemoćni pogani prstići – sve od komunističkoga kongresa u Drezdenu 1928. pa preko nama obožavanoga Broza do obožavanoga Mila – koji su nam vijuge pakovali tako kako bi mislili da smo svoji – a bili njihovi!

No, bi šta bi. Kada se sve dobro sagleda – daleko smo mi od slobode – i kad nam se učini da je imamo! Ali ovu nikšićku – ma koliko joj slutim zamke – ne mogu a da se ne radujem! I treba dati radosti na volju, a onda mudro „zadenut za pojas“.

Neka mi ne bude zamereno na iskrenosti, ali – grdno se varaju oni koji misle da je Nikšić oslobođen! Doduše slobodniji je, trenutno, nego Crna Gora – za koju smo mislili da je 30. avgusta ’20. oslobođena! Pa, vidite kojom brzinom oni melju i lome kičmu onima koji su pre „dobijanja vlasti“ ponosno dizali glas i bili Srbi „sa dna kace“?! Biće vrlo interesantno, nažalost, pratiti učinak te brzine! Jeza me hvata od zaglušujućeg huka lomljave njihove kičme, koju čujem!!!

Ovo danas u Nikšiću je samo pauza, koju je okupator dopustio, jer mu je neophodna da razmisli! Ako to tako prihvatimo – ima nade! Jer, teško da će oni tu „slobodu“ ostaviti a da je debelo ne prouče, zauzmu stav i privedu „k poznaniju prava“! Zasad će nikšićka podela vlasti ići onako kako bi sve izgledalo da je stvar volje glasača i iluzije o demokratiji jer im drugačije, naprosto, nije mudro. Narodu se ne daje „šargarepica“ da bi ga nahranio vitaminima, nego da ga lakše – bez otpora – pukneš štapom po grbači i slomiš mu kičmu!

Pa nije ni snaga vladajuće državne većine tako slučajno postavljena na – toliko tanušnoj niti – kao što nije slučajna ni ova lestvica moći Milove politike u Nikšiću – podignuta skoro do pobede! Ovo prvo im omogućava da s lakoćom prekinu „snagu većine“, i to pri najmanjem neposluhu! A ovo drugo nam je podastrti uzor, da znamo kakvu Crnu Goru hoće pod svojom čizmom!

A to što Milo „ponosno“ govori o svojim „istorijskim zaslugama“, a „demokratski“ podnosi sve svoje poraze – nije njegova dobra volja, mada mu priča o „zaslugama“ tetoši posrnulu ličnost! Zna on to, makar iz podsvesti!
Ne troše oni više energiju na Mila. Što ne znači da im ne čini posao. On je njihov. Njega su još ‘kad sebe samleli i složili na gomilu odrađenih. Doduše nije tu ni bilo neke čvrstine za pružit otpora iako većeg Srbina od njega bivalo nije?! Nešto drugo je njima problem – litije su za njih bile šok i iznenađenje! A onda su ih – mudro sačekali, otvorili im svoje kapije da uđu i – rezultate pustili da mirno uplove u njihov kalup vlasti, pod njihovom čvrstom rukom!

Inače, litije nisu njima ono što i nama. Njima su one – do preciznosti sondiran teren, koji otkriva – kako i šta treba još da odrade – do svoje konačne pobede!

Jer, nađite mi nešto što su oni dopustili, nakon 30. avgusta, da ih iznenadi! Od sastava vlade, do vladinog „oćitovanja“ po pitanju krupnih nacionalnih pitanja na koja su se zaklinjali dok su bili slobodni, kao što je odnos prema KosMetu, Rusiji, Srbiji, Republici Srpskoj…! Na red, ubrzano dođe, i preispitivanje – upravo ukinutog – Zakona o slobodi veroispovesti?! A tek ovo oko smene kadrova i „demontaže“ Milovoga sistema – od policije, službi, pravosuđa, propagatorskih medija, naučnih gromada koje sve što je srpsko melju, gnječe i pakuju u modle da ga „ispeku“ u crnogorsko, poput jezika, kulture, tradicije, istorijskih ličnosti…! Nema „junaka“ koji u te procese sme taknut bez dozvole zapadnjačkih ambasada, instaliranih u Podgorici! Jer – ovo je sad druga faza u kojoj treba samlet i „litijaše“, bacit i njih na gomilu odrađenih i – završiti posao!

A ova zaglušujuća halabuka, koja tutnji kroz Crnu Goru i oko nje, o nekakvoj ugroženosti od velikosrpske hegemonije, Srbije, nekakvoga opasnoga „srpskoga sveta“ i Srba gde god da su… – ma, gospodo – možete puštati dimne zavese u nedogled, urlati na sav glas „dršte lopova“, kad se dim i halabuka slegne, sve to govori samo o jednom – Srbi, i sve što se imenom srpskim tamo zove – jedino je pod progonom, linčem i istrebljenjem! To je ono što je danas u Crnoj Gori – najugroženije!!!

I, kad se sve ovo razabere – nije tu problem glupo poginuti. Možemo mi to?! Nije nam strano?! A i koliko vidim – zdali smo se, iz petnih žila, da do pogibije što pre dođe! Da ne pominjem samo ono prepuštanje – kojekakvom prizemnom rijaliti novinarstvu da diže svoju gledanost – na tako značajnom nacionalnom problemu i ugroženosti srpskoga naroda?! Nego sam nešto mislila, no ne znam da li da se usudim da progovorim – a kako bi bilo da se nekako potrudimo, pa priredimo iznenađenje i sebi i njima, pa već jednom na te zapadnjačke pokvarenosti – mudrošću udarimo – ne bismo li se nekako spasli!!!