Дејан Милетић и Томислав Кресовић у „Српском св(иј)ету“: Како пронаћи баланс
1 min read
„Много су уложили у креирање српског народа у глобалног непријатеља. Они су трансформацију светског поретка деведесетих година радили практично преко наших леђа, правдајући њихове акција преко Хашког трибунала на наша рамена, у медијими су деценијама нас оцрњавали. Долазите у позицију, у простор када истина испливава, а ви онда стално рециклирате ту историју, не дате да овај регион крене напред, држите тај конфликт, и онда стално се понаваља: геноцид и Сребреница- а то је крајње увредљиво и за сам појам геноцида, да не причамо о Јеврејима и српском народа у НДХ шта се ту дешавало. А Црна Гора је цело време била противтежа власти у Србији, у време Милошевића, да стално зауставља Србију да се не би што измакло контроли. А када је затворена цела та прича, онда је речено да Црногорци више нису потребни као тег око ногу Србије, већ су потребни да признају непостојећу државу Косово*, да показују како су у Србији неуспешни, а они успешни, па нисте више ни Срби… Четврт века је српски народ био под притиском света, и опет се подиже. Постоји корупција, слабије образовање и слично, али само то што смо се подигли говори о народу, о његовој државности, генетски усађеном елементу преживљавању. Па подигао се народ у Црној Гори, српски народ. Буђење и враћање је природан процес. Народ не трпи вечно“, рекао је професор Дејан Милетић, предсједник Центра за проучавање глобализације, у емисији Српски св(иј)ет на Националној ИН4С телевизији.
Зашто је Запад такав према Србима, професор покушава да појасни:
„Нису проблем Срби, већ контрола простора, који треба поделити и уситнити“.
Говорио је о угрожености хришћанства, не само православља, већ и католичанства и о важности међусобне сарадње, јер се европска култура заснива на хришћанској култури. Тврди да католичка црква није склона сукобљавању, али ми имамо историјско сазнање о њеној улози не по добру, али и у политици се дешавају савези, па је и овакав добар однос цркава пожељан. Даје интересантно виђење буђења српског народа у контексту незаустављивог процеса:
„На нивоу ЕУ је хришћанство избачено као темељ европских вредности, сад капитал игра улогу, он нема ни религију ни нацију. Ко зна за Бошњаке до 1995. године? Креирају се посебности, не на религијским, већ на националним основама, да се и даље слаби српски етос. То је игра моћи. Али реална политика каже: нека јача српски народ, српски утицај. Они морају да узму у обзир те спонатане процесе, и то је тај процес буђења и дизања народа. Србија је конструктивна, ником не затвара врата, али тражи поштовање. Гурају нас даље према Кини и Русији, а то није ни за њих ни за нас добра политика, осим ако желе да се склоне са Балкана. Морају да сарађују са српским народом, јер је супротстављање српском народу контрапродуктивно. Угуравање у НАТО на силу нема смисла“.
„Не верујем ни у чију љубав најмоћнијих држава. Ми смо научили да сви реализују своје интересе преко нас. Доживели смо велику неправду, и пад Запада је почео неправедним односом према нама. На реду је генерисање региона, који треба извући из кризе. Ми треба да добијемо кредибилитет да уредимо ствари, а ковид криза је показала да смо способни да бринемо о региону. Треба да демонстрирамо снагу на начин да се не креирају нови непријатељи, већ да се створе нови савезници. Ми смо на том добром путу“, ентузијастично образлажући, рекао је професор Милетић.