Narod bez budućnosti?

Već četiri godine (2010–2013) domaći i inostrani mediji nas zasipaju vestima o „Arapskom proleću“ kroz romantičarsku predstavu da potlačeni svrgavaju diktatorske režime na Bliskom istoku i u severnoj Africi. Istina je, nažalost, daleko od toga i nije vezana samo za pojave koji se u arapskom svetu odigravaju proteklih godina već je reč o decenijskom procesu. Uvertira u tekuće gušenje arapskog sekularizma bilo je svrgavanje Sadama Huseina (2003) i američko–britanska okupacija Iraka (2003–2011).

Kada je o „Arapskom proleću“ reč, našoj javnosti najpoznatiji su nasilni prevrati u Tunisu (2011) i Egiptu (2011), građanski rat praćen spoljnom agresijom zemalja Zapada na Libiju (2011) i građanski rat u Siriji (od 2011. do danas) koji preti da se razvije u novu međunarodnu agresiju na suverenu zemlju.

U svemu tome važnu, a uglavnom i presudnu ulogu, ima Muslimansko bratstvo, panislamistička organizacija kojoj je u prethodnim decenijama zbog agresivnog delovanja, atentata i nasilja bilo zabranjeno delovanje u Egiptu, Libiji i Siriji. Pored Muslimanskog bratstva u antisekularističke pokrete širom arapskog sveta uključeni su i drugi islamistički pokreti.

Na takozvanim slobodnim izborima organizovanim u Tunisu i Egiptu, nakon svrgavanja Bena Alija i Hosnija Mubaraka, pobedilo je upravo Muslimansko bratstvo. Nasuprot tome, u Libiji ova panislamistička organizacija nije ostvarila pobedu na izborima. U Siriji, gde rat još uvek traje, Muslimansko bratstvo je uključeno u pobunjeničke oružane formacije. U julu 2013. egipatska vojska je svrgla s vlasti predsednika Muhameda Mursija, lidera Muslimanskog bratstva, zbog autoritarne vladavine i islamističkih stavova koji su ignorisali težnje sekularne opozicije.

Pored sekularnih režima Bena Alija (Tunis), Muamera el Gadafija (Libija), Hosnija Mubaraka (Egipat) i Bašara el Asada (Sirija), koji su predstavljali bedem protiv verskog radikalizma u svojim državama, žrtve islamista na Bliskom istoku ponovo su postali hrišćani, prisutni dve hiljade godina kao autohtona religija na tom prostoru.

Samo su sekularne vlasti u arapskom svetu, uglavnom socijalističke orijentacije, a iznikle iz pobede nad zapadnim kolonijalizmom, štitile svačije pravo na versku slobodu. Posve je interesantna saradnja vojnih i političkih sila Zapada (Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija, Francuska, Kanada i Italija) sa islamistima protiv sekularnih režima na Bliskom istoku i severnoj Africi. Ova saradnja se pokazala kao veoma štetna za hrišćansko stanovništvo od Kaira do Bagdada, pa i šire.

Napravimo sada kratak opšti osvrt kako bi hrišćansko pitanje na Bliskom istoku bilo nešto jasnije.

Hrišćanstvo je do sredine sedmog veka dominiralo Bliskim istokom i severnom Afrikom. Arapska osvajanja od sredine sedmog veka, i docnija turska osvajanja, menjala su versku sliku ovog prostora. Hrišćana je bilo sve manje, a muslimana sve više. Savremena sredstva transporta i komunikacije samo su ubrzala odliv hrišćana s Bliskog istoka. Dok je početkom dvadesetog veka na Bliskom istoku živelo oko 20% hrišćana, danas ih na istom prostoru ima samo 5% i u daljem su padu.

Najbrojniju hrišćansku zajednicu na Bliskom istoku čine Kopti, potomci drevnih Egipćana. Procene o njihovom broju variraju od 6 do 12 miliona, a manje je verovatno da ih ima čak 16 miliona. Uglavnom su monofiziti, a ima ih i pravoslavnih i rimokatolika. Po brojnosti slede sirijski hrišćani nearapskog porekla, raznih denominacija, čiji se broj u Siriji, Iraku, Iranu i Turskoj kreće od 2 do 3 miliona. Iza njih su po brojnosti libanski maroniti kojih ima nešto više od milion. Arapski pravoslavni hrišćani uglavnom žive u Izraelu, Palestini, Jordanu i Siriji a ima ih do pola miliona. U istom broju su prisutni i melkiti, takođe etnički Arapi.

Ovo je, dakle, prikaz rasprostranjenosti hrišćana na Bliskom istoku s kojom je dočekano „Arapsko proleće“ koje neki nazivaju „hrišćanskom zimom“ pa čak i „posthrišćanskim Bliskim istokom“.

Krenimo od Egipta prema Siriji, pa i dalje ka Iraku koji nije izložen „Arapskom proleću“ ali je nasilje nad hrišćanima prisutno i u toj zemlji.

Koptski patrijarh (papa) Šenuda III podržavao je Hosnija Mubaraka do momenta pada egipatskog predsednika. Koptska crkva je smatrala da je Mubarakova vlast omogućavala sigurnost hrišćanima. Ipak, uporedo s podrškom Hosniju Mubaraku, deo koptske elite decenijama se pripremao za neželjeni dolazak islamista na vlast i otvaranje spirale nasilja nad hrišćanima u toj zemlji. Bilo je glasova koji su govorili da Kopti moraju da se pripreme za suživot sa islamistima. Tokom devedesetih, Kopti su širom zemlje bili izloženi napadima ekstremističke organizacije Gama islamija. Nasilje se najčešće dešavalo u južnom Egiptu a Mubarakova vlast se žestoko obračunavala s počiniocima.

Nažalost, najgore noćne more usledile su odmah nakon svrgavanja Hosnija Mubaraka 2011. tokom „Arapskog proleća“. Poprište masovnih napada islamista postale su Kopti u Kairu i Aleksandriji. Hrišćani su ubijani, crkve su paljene i kamenovane a ulice oko njih postale su bojna polja na kojima su Kopti branili svoje svetinje. Procene su da je oko 100.000 egipatskih hrišćana 2011. napustilo zemlju. Sveprisutni višemilenijumski staroegipatski, koptski i hrišćanski identitet, uočljiv svakom ko je posetio ovu divnu zemlju, našao se brutalno ali ne i neočekivano pod udarom takozvanog „talasa demokratskih promena“ koji su istovremeno podržali islamisti i zapadne demokratije.

Kada je u julu 2013. egipatska vojska izvela državi udar, svrgla s vlasti islamističkog predsednika Muhameda Mursija, pohapsila lidere Muslimanskog bratstva kako bi se osujetili napadi na nove državne vlasti, sekularne građane i hrišćane, nastali su novi problemi za koptsku zajednicu koja je podržala korake egipatske vojske. Naime, kao odgovor na vojne akcije protiv Muslimanskog bratstva, islamisti su širom zemlje izveli napade na Kopte. Zapadne diplomate su smatrale da ne postoji dovoljno dokaza da su za napade odgovorni pripadnici Muslimanskog bratstva već su za to okrivljavale otrgnute islamističke grupe koje deluju širom Egipta.

Koja islamistička grupa je najodgovornija za najnovije stradanje hrišćana u Egiptu, mnogo je manje važno za Kopte od neprocenjive štete koja im je naneta. Od svrgavanja Mursija, nekoliko hrišćana je ubijeno, desetine hrišćanskih crkava (63), škola, lokala i kuća je spaljeno, a islamisti su paradirali ulicama Kaira sa zarobljenim monahinjama. Tako organizovano nasilje Egipat nije video u novijoj istoriji. Vojni vrh je naredio popravku materijalne štete nanete hrišćanima. Međutim, budućnost Kopta, potomaka Egipćana iz doba faraona, nesigurna je i nažalost ne svetla.

Istovetan primer postoji i u Siriji gde se vlast Bašara el Asada suočava sa oružanom pobunom u koju su uključeni i islamisti iz zemlje i sveta. Pored toga, sve je izvesnija vojna intervencija Sjedinjenih Američkih Država i Francuske protiv sirijskih vlasti kako bi se pomogla agresija koju sprovode opozicija i islamisti. Kao i u Egiptu, meta islamističkih napada u Siriji takođe su hrišćani čije prisustvo seže dva milenijuma unazad.

Sirijska vlast garantuje slobodu veroispovesti. Hrišćanske crkve u Siriji podržale su Asadovu vlast jer se plaše da bi njegovo svrgavanje dovelo u pitanje njihovu bezbednost. Asad je 2011. održao sastanak sa velikodostojnicima hrišćanskih crkava koji su mu dali podršku a neki od njih pobunjenike otvoreno nazivaju teroristima. Hrišćani u Siriji smatraju da će ih u slučaju svrgavanja Asada s vlasti čekati epilog istovetan onom s kojim se suočavaju Kopti u Egiptu: stradanje, paljenje crkava i rušenje lokala i kuća.

Uostalom, prethodne tri godine nasilja u Siriji pokazale su da islamisti ne prezaju od napada na hrišćane. U terorističkim akcijama islamista koji se bore protiv Asada, bilo je tragičnih događaja u Damasku i drugde u Siriji gde su smrtno stradali hrišćanski vernici i sveštenstvo. Hrišćansko stanovništvo severne Sirije počelo je da se iseljava iz zemlje u strahu od dolaska islamista na vlast.

Uostalom, Sirija već ima primer u najbližem susedstvu – Irak. Nakon takozvanog „oslobađanja“ od vlasti Sadama Huseina iz Iraka se iselilo 200.000 hrišćana odnosno polovina vernika. U više navrata bili su izloženi islamističkim napadima sa smrtnim ishodom.

Sličnih primera ima i u Libiji gde su se islamističke milicije po okončanju građanskog rata obrušile na sve koji su podržavali vlast Muamera el Gadafija, uključujući tu i koptske hrišćane. Broj hrišćana u Libiji je neveliki da bi se izazvala masovna reakcija, ali je poruka svakako identična.

U ovom trenutku još je rano za odgovor na pitanje zbog čega Zapad podržava svrgavanje sekularnih vlasti u arapskim zemljama a umesto njih se, od zemlje do zemlje, instaliraju ili jačaju islamisti. Sva relevantna mišljenja ulaze u polje duboke strategije stvaranja novih prijatelja ili neprijatelja, a s tim u vezi i budućim pohodima ka Bliskom istoku.

Nažalost, žrtve neprincipijelne koalicije Zapada i islamista jesu i biće hrišćani na Bliskom istoku. Ali, hrišćansko pitanje na Bliskom istoku daleko je od razrešenja. Vreme je i da naša javnost, građanska i crkvena, o tome nešto više sazna jer su Bliski istok, Mala Azija i Balkan deo jedinstvenog prostora na kome se susreću ili sudaraju hrišćanska i muslimanska civilizacija.

Pravoslavlje, Aleksandar Raković