Најбољи ватрогасац у Русији је Српкиња: Ана Илић освојила злато за најспремнијег ватрогасца

Ана Илић, прва жена припадница Ватрогасне бригаде у Нишу, показала је да се пожртвованост, част и љубав према отаџбини најбоље доказују дјелима. Она не само да је више пута била првакиња Србије у дизању тегова, већ је недавно у Санкт Петербургу освојила и злато на такмичењу за најспремнијег ватрогасца, гдје је снагу и вјештину одмјерила са најбољим професионалцима из Русије и Бјелорусије.

„Пењали смо се уз степенице под пуном опремом и боцом са ваздухом, са цријевом од 20 килограма на рамену. Горе остављамо терет и одмах извлачење, 20 кг који висе на ужету, на мјесту одакле смо кренули до врха. Итекако је захтјевно. Требало је увјежбати технику, имати снагу. Вјежбала сам у мојој згради…“, прича Ана у разговору за Спутњик, описујући надљудски напор који је уложила да би стигла до злата.

Ана већ шест година ради као професионални ватрогасац – спасилац. У тиму је прихваћена као равноправна, а њена упорност и резултати уливају поштовање и дивљење. Само прошле године имала је преко сто интервенција, а од почетка службе више од шест стотина.

„Осјетило се то у почетку, осети се и сада, све је то нормално. Али и ја о њима водим рачуна. Просто, кад сте у интервенцији, увијек морате да знате где вам се налазе колеге, да ослушкујете, поготово кад су неке опасне ситуације. Кад сам се запосила, мало смо се шалили, даме иду прве, даме имају предност, изволи“, прича Ана о духовитости људи са којима дијели добро и зло.

Њен пут у спорт почео је захваљујући оцу, чувеном тренеру Војиславу Илићу Чарлију.

„Мој отац Војислав Илић Чарли је тренер, почела сам да дижем тегове због њега. И почела да волим тај спорт и да уживам у њему. Тата је имао саобраћајну несрећу, неки добри људи су предложили, они су хтјели да се врати у спорт. А ја сам предложила да учествујем у томе. Слушала сам, вјежбала редовно, дисциплиновано, фокусирано и то ме је довело да могу да будем способна да радим овај посао“.

Ана наглашава за Спутњик да је значајно искуство стекла управо захваљујући раду у Руско–српском хуманитарном центру у Нишу.