Најближи му преминули од посљедица короне: Веселин и даље сања мајку и сестру
Шеснаестогодишњи Веселин Никић из Никшића у року од мјесец дана остао је сам. Мајка Славка и деветнаестогодишња сестра Милица преминули су од посљедица короне, мада Веселин каже да је његовој сестри препукло срце од туге када је чула за мајчину смрт.
Отац Велимир није могао да се избори са неправдом и тада узалудном борбом да након затварања предузећа добије пензију. Дигао је руку на себе 2017. године, да би након тога породица добила пензију од 220 еура, коју сада прима Веселин који од смрти мајке и сестре живи код стрица и његове породице.
”Овдје ми је баш лијепо, али… недостају ми мајка и сестра. Када је отац умро имао сам 11 година. Било је тешких момената, али некако сам то боље поднио него ово. Тада сам преко ноћи сазрео. Сестри је смрт оца баш тешко пала и тек се прије годину и по изборила са том траумом. Мени је најтеже пала њена смрт. Боли ме њена младост и што нијесам могао бити уз њу у најтежем тренутку”.
Прича Веселин како је сестри ослабио имуни систем, а смрт мајке докрајчила, како је мајка, која је имала проблема са “венама и тромбом”, до посљедњег тренутка само питала какво је Миличино стање.
”Сестра је прва добила корону, а затим и нас двоје. Лако сам прошао, а очекивао сам и да ће сестра брзо оздравити. Млада је, има 19 година, некако је логично било да ће стојећки то да поднесе. Али, није било тако”, уздише и прича Веселин коме у почеку нијесу хтјели да кажу да су му мајка и сестра у критичном стању.
”Крили су од мене да им је стање толико лоше да се не бих сјекирао, тако да ми је био шок када је мајка умрла. Тада сам сазнао и за сестрино стање. Од ње смо крили мајчину смрт, али неко од другарица јој је изјавио саучешће преко друштвених мрежа. Тада смо стрина и ја покушали да је слажемо да је мајка жива, јер циљ ми је био само да њој помогнем, да је спасим. Узалуд, нашла је на интернету. А таман је почела да се опоравља. Тада је тражила од медицинских радника само да је пусте да се исплаче и да се достојанствено опрости од мајке. Препукло јој је срце од туге”.
Прича да, када је Милици, која је била у Клиничком центру, било лоше, било је и мајци, која је била смјештена у болницу у Брезовику. Када би се код мајке појавили помаци набоље, исто тако је било и код Милице. Милица је завршила средњу школу, фармацеутски смјер, са одличним успјехом, уписала факултет заштите животне средине, положила возачки, почела да се радује животу. И онда… корона.
Nemojte plakati, pomozite dječaku. Mada mislim da je SPC to već učinila, njegovi su bili vjernici, išli na litije i davali priloge.
Плачем за овим несрећним дјететом, за том дјевојком што је тек почела да живи, за том породицом. Како је болно кад живот некоме намјести да не може ни за родитељима да тугује од још веће туге. Овом дјечаку морамо сви помоћи, а прије свих институције. Не смије се десити да занемари школовање и почне да ради да би преживио. Кад му је већ живот приредио оволико удараца на почетку, дужни смо да му додамо руку и помогнемо му да чврсто стане на своје ноге.
evo ljudi ja nemogu ovo da citam suze mi idu dok ovo citam . grizeli koga savjest sto su mu oca ostavili bez posla i nijesu mu dali penziju nego poslije smrti a sto radi ova vlast citaju li ovi koji se kolju oko fotelja koje smo im dali ovo jeli tuga ljudi ovo a na kraju krajeva ovi nasi doktori cast izuzecima neznaju nista najlakse ih je uputti i brezovik da tamo umru i operu se sram ih i stid bilo a oni idu helikopterima za beograd ili austriju i tamo se lijece .
Jesi ti, Peđa Boškoviću?
И ми у Србији плачемо и молимо се за овог младог јунака да стане на своје ноге и да му Бог подари преко потребну сигурност, а и народ ће помоћи.
Narod će ga zaboraviti koliko je sjutra. Treba da mu pomognu Vlada i Crkva.