Nagrađeni i uvređeni – Pisci „u trci za nagradu“

Piše: Tajana Poterjahin

Nedavno mi je privukao pažnju naslov članka u kulturnoj rubrici jednog internet portala. Pisalo je baš to – pisci u trci za nagradu. Osetila sam čudnovatu nelagodu, koju je odmah zamenio osećaj blagoslovenog mira, pošto sam se prisetila činjenice da barem sebe i svoje romane nikada nisam svojevoljno izložila ovakvoj poruzi.

Bilo bi dobro da je u pitanju samo, ne baš poetična, formulacija, verovatno ne-baš-novinara konkretnog portala. Problem je upravo u tome što fraza savršeno odražava fenomen koji opisuje. Čak je moguća vizuelizacija vrlo upečatljiva, zamislila sam neka poznata i nepoznata lica kako, već u beloj peni, trče svoju trku dvokolica, baš kao u dramatičnoj, ali ipak predugačkoj sceni književnog i filmskog klasika „Ben- Hur“.

Kako se sezona zimskih slava i proslava završava, tako postaju vidljivi simptomi groznice književnih nagrada – otprilike sa objavljivanjem prvog „šireg izbora“, koji sledi nekoliko meseci posle spiska „pristiglih romana“. Oni pisci sa najmanje ambicija, mada neretko vrlo dobri pisci, sada su zadovoljni što su pre nekog vremena svoje čitaoce barem mogli da obaveste o tome da su „pristigli.“ U „širem izboru“ već nastaje gurkanje i došaptavanje. Oni koji su, iz političkih razloga, bojkotovali određenu nagradu, nadaju se da će dobar plasman kod drugog, blagonaklonog žirija dokazati ideološku nepristrasnost konkursa koji su odabrali, a kako će se takve nade izjaloviti svima, osim naravno pobedniku, otvoriće se prostor za novu „kontroverzu“, pošto ih inače nema dovoljno.

Kao platforma upravo za „kontroverze“ i konačnu transformaciju nacionalne književnosti u rijaliti program pojavljuje se fenomen „književne scene“ – nešto što bi trebalo da obuhvati, valjda, pisce koji u konkretnom kulturnom okviru stvaraju danas.

Međutim, ta književna scena uključuje i izdavače, i lektore i urednike, naravno, same pisce, njihove pse i prijatelje, podkaste, različite kulturne i pseudokulturne događaje, sve više i „buklovere“, angažovane čitaoce koji delegirani od strane izdavača, a ponekad i samostalno, pokušavaju da nadomeste odsustvo respektabilne književne kritike. Tu, na toj „književnoj sceni“ možemo da pratimo različite afere, ove godine smo tako, na primer, saznali da je moguće pisati pod pseudonimom, te se ovo neverovatno otkriće eksploatisalo u reklamne i ideloške svrhe, doduše, nešto kraće nego što su učesnici programa želeli. Takođe, možemo da pratimo i lične intrige, ko je ljut na koga, ko sa kim eventualno spava, ko je kome šta sredio, čime se plaća ideološki zaokret, a i koliko se naplaćuje, jednostavno, tu sve vapi za jednim tabloidom koji bi se zvao, recimo, „Književna scena“ i barem jednom nedeljno uveravao široku čitalačku publiku u to da pisci, izdavači, kritičari i uopšte, „ljudi iz kulture“ nisu ništa drugačiji od njih samih,nego su, naprotiv, još gori. Pitanje je samo – ko treba da bude srećan zbog toga.

Kao veče Oskara u Holivudu, iščekuje se dodela NIN-ove nagrade – ne zato što iko zaista misli da će ma koji njen žiri nagraditi „najbolji“ roman. U poslednje vreme, rekli bismo, bio bi napredak da se uopšte nagradi roman, jer se na našoj zbunjenoj „književnoj sceni“ više ne razlikuju ni osnovne književne vrste. Ipak, NIN-ov konkurs itekako uporno interesuje pisce sa velikim šansama da dobiju nagradu, i one koji ga bojkotuju – ali, naročito ove druge. Jer, ako si danas u Srbiji pisac, ukoliko nisi nagrađen, najbolje je da budeš (ideološki) uvređen, marketinški gotovo da obe stvari rade isti posao – zavisi doduše od toga koliko si nagrađen i koliko si uvređen – svakako je najgore da samo pišeš ili čitaš i ćutiš, nadajući se da će nove generacije naučnika u kulturi umeti da počiste „književnu scenu“ i ponovo uspostave autoritet
kritike.

Kao i svaki uspešan šoubiznis format – književna nagrada imala je potencijal proste deobe, tako da smo ih ipak, za one koji su u NIN baš razočarani, dobili još. I još. I još. I …još. Jer to znači još širih i užih krugova, još prilika da se bude nagrađivan pisac ili moralna veličina ( teško ide zajedno u ovom konceptu), i da se iznađe stotinu mana ovom ili onom žiriju i konkursu, samo da se ne problematizuje činjenica da književne nagrade u Srbiji danas urušavaju ne samo kriterijume jedne velike književne tradicije, nego uopšte zdrav ambijent u kome čovek treba da stvara i da čita.

Moje je lično uverenje da je izbor između dva vredna književna dela, koji bi trebalo da odredi koje je bolje, nemoralan i nemoguć. Između Tolstoja i Dostojevskog vi možete, kao pojedinac, da napravite takvu kategorizaciju na osnovu ličnih preferencija, ali ne postoji temeljni kriterijum koji može jednog od njih dvojice da proglasi inferiornim piscem u odnosu na drugog. Kao što izbori za „mis“ zapravo nemaju nikakve veze sa lepotom, tako ni književni konkursi ne mogu imati veze sa umetnošću. Ipak, ljudima je takav vid zabave odvajkada primamljiv, a sve su primamljiviji i novčani fondovi naših književnih nagrada, što čitavu stvar dalje korumpira, do neslućenih granica.

Ne postoji književni konkurs, ma kako ideološki čist i pošten bio, na koji bih poslala svoj roman. To je principijelna stvar i moj intimni doživljaj umetnosti – no ipak mnogi književnici razmišljaju drugačije, i verovatno su pametniji: nagradni konkursi su reklame, a znamo da se danas sve vrti oko vidljivosti, prepoznatljivosti, „brenda“.

Saznanje da je neko delo nagrađeno, sama po sebi, zapravo nema nikakvo značenje. Trebalo bi, pre nego što se tome podatku prida značaj, znati ko ga je nagradio, zbog čega, i u kakvoj konkurenciji. Dakle, imati uvid u kompetencije žirija, detaljnu kritiku dela, i sadržaj svih ostalih romana koji su procenjeni kao slabiji. Smatram da bi najveći broj čitalaca koji čitaju i one knjige koje nisu nagrađivane, izgubio poštovanje već pri upoznavanju sa kompetencijama žirija.

Srećom po biznis, ima još uvek mnogo konzumenata koji kupuju (samo) nagrađivane knjige. Zato nam se one uporno prikazuju u izlozima sa velikim nalepnicama o nagrađenosti, poput oznake „bez glutena“ ili „vegan“ na plasticifiranoj jabuci. Pošto više nema poštovanja, laureat se neretko očekuje sa sladostrasnom zajedljivošću, osim kada je, zbog važnosti i veličine nagrađenog, ipak pragmatičnije progutati tu knedlu i čestitati sa suzom u oku. Reakcija takođe, zavisi i od klanovske pripadnosti nagrađenih i uvređenih.

I mi možemo da diskutujemo o tome da li je svaka konkretna knjiga nagrađena u Srbiji tokom poslednjih nekoliko decenija bezvredna i protežirana mimo književnog kriterijuma, da li je svaki pisac sa dobrim vezama u „književnim krugovima“ ujedno loš pisac i loš čovek. Možemo da umnožavamo nagrade sve dok neku ne dobijemo, ali sve to je i dalje učestvovanje u životu „književne scene“, koju baš kao i Jutjub scenu
adolescenata, održavaju „drame“, novac i skandali.

Bilo bi bolje ući u zamračenu biblioteku, proći na prstima između polica, pa iskrenute glave preleteti pogledom po nepoznatim naslovima. Izvući knjigu najprivlačnijeg naslova, prvo je pomirisati, pa otvoriti, prelistati oprezno, da nam se ne otkrije previše, i bez znanja o tome da li je i kada nagrađena, da li je pisac bio loš ili dobar čovek, sa kim se družio i koju je muziku slušao, jednostavno ući u svet knjige, ostavljajući ovaj, sa svim njegovim sujetama i galamama, baš tamo gde mu je mesto – u dubokoj tami ispod beskrajnog prostranstva ljudskog genija koji izobražava umetnost.