На фрескама преци, и јупол на тртици

Пише: Иван Луковац

Мислио сам да нећу доживјети ово. Ово што се у протеклих мјесец дешава у Црној Гори. Све што сам знао и знам о земљи у којој у којој сам рођен, гдје „худи свој проћердавам век“- десило се у протеклих мјесец дана. И више од тога. Оног што измиче мом сазнању и искуству.

Најмање 150 протеклих година историје смјестило се, као у неком чудесном мп3 формату у ових двадесет и кусур дана јануара. И у оних пет дана децембра који су му хронолошки и тематски претходили.
Паралелно, руку под руку егзистирају – Историја у најзгуснутијој форми и њена, (за наш простор) нужна пратиља Фарса. Добро би било све ово запамтити, јер тешко да ће се у једном људском животу поновити.
Репресивни апарат којим располаже држава Црна Гора, боље речено њена власт, кидисала је је на своју Историју : рукама, ногама, ноктима, зубима, а од прије неки дан и четкама за кречење.
Није тешко погодити ком жанру припадају они и њихови „извођачи глумачких, пардон молерских радова“. Фарси, наиме.
Колико туге, чемера, безнађа, оне архетипске сичије је потребно да се скупи, да све то стане на једно мјесто да би се издала команда по дубини и ширини, а која отприлике гласи :
Кречи!! Прекречи! Уклањај трагове!!
Колику главу мора да има тај човјек који је то смислио?
Ако је више њих у питању, (мисли се на главе), а и то је могуће, онда долази до дисперзије запитаности.
Знаће наши молери шта је то – јер им на кантама које службено дуже, и с којима се друже – пише дисперзија и полудисперзија.
Кад човјек, или један народ крене да бјежи од себе, нема тих ногу које могу довољно квалитетно и брзо да трче.. Увијек је споро и недовољно.
Ах тај проклети хоризонт очекивања!
Али, зато су паметни људи смислили јупол.
Њиме се може много тога премазати. Довољно је да човјек, или служба има те драгоцене фарбе и фарса може да почне.

Питан се колико је „људи“ задужено да мотри на црногорске друмове, јавне површине, потпорне зидове, кровове, мостове, кокошињце, трафостанице, глатке површине у Платијама и сва друга мјеста (а није да их нема), на којима се у три потеза може насликати реплика дојучерашње црногорске заставе. Која је од установљења модерне државе у три вијека, другом половином деветнаестог и читав несрећни двадесети вијек и једну мрвицу двадесет првог вијека била државна застава.
Све док се извјесни Ранко Кривокапић није досјетио да је префарба у црвено.
А прије ће бити да је сама поцрвењела од стида кад је скапирала кога мора да двори, у чијем присуству да званично виси.
Колико, дакле људи мора да дежура, да не спава, да „заприма“ дојаве (каква колосална синтагма)!!! И кад ти који су на првој линији фронта прежања уоче, или добију сазнања, свеједно, онда по аутоматизму обавештавају други ешалон који с кантама јупола чекају у приправности. И спавају на једно око.
Њих мора бити најмање троструко више од ових из службе за осматрање. Нека што их је више – него што су бржи од звука.
У недоумици сам колико им јупола љуцне изван канте, кад у спринту долете на лицино мјесто? Да ли је то љуцкање унапријед укалкулисано као трошак или се вештачење врши апостериори?

Имају ли припадници комуналне полиције припадајући сертификат за кречење?
Ако немају, а основано сумњам да је тако, онда морају ангажовати подизвођаче, а то трошкове поступка драматично увећава. Мора се још рећи и то да се кречи под окриљем ноћи, или у раним јутарњим сатима, кад фарба, разумије се, због ниских температура спорије „вата“. Тако да је вишеслојност „а ла Нада Мацура“ неопходна. Да ли треба рећи шта се збива с трошковима?
Умало да заборавим, излазак ових увјежбаних, мобилних екипа са кантама полудисперзије, подразумијева и асистенцију праве полиције. Њихову логистику, обезбјеђење површина на којој са четкама дјелују.
Често се деси да се на лицином мјесту затекну „деликвенти“ за које се основано сумња, или зна да у три боје фарбају јавне површине.
Онда је процедура јасна. По обезбеђењу мјеста, кад се омогући да момци с кантама прекрече све што им под четку дође, ваља привести ове деликвенте и узети званичне изјаве.
А то зна да буде болно.

Један је преступник на саслушању тврдио да је све радио по налогу ђеда, који борави на оближњем гробљу, а који му се јавио у сну и од њега императивно тражио да наслика тробојку.
Шта све наши полицајци морају да подносе?!!
Други је, пак, тврдио да се у одабиру боја руководио невиношћу црногорске власти – црвена, – неутралношћу Белгије – бијела и популарном композицијом „ниђе небо није плаво као изнад Црне Горе“ – логично плава.
Још да се појави неки перверзни ноћни филмофил и каже да је фан Кшиштофа Кишловског и да су му одољеле муке да мора неђе издушити. Јер не престаје да гледа и мисли, шта мисли сања!!! његову трилогију. Три боје..
Како год окренеш не ваља.
Умножавају се муке. Није довољно, све су прилике, бјежати од себе..
Иако Горки (њега су овдашњи комунисти вољели) једном каже :“нема тог коња на ком можеш да побегнеш од самог себе“ то за нас не важи. Мислим, не врши посао!
Нарочито после последњих збивања.
Ако немаш јупол при себи „ниђе нијеси приспио“
А ни јупол ти, авај, не гарантује успјех. Макар не дугорочан. Зналци тврде, да кад се осуши, он је заправо идеална подлога за ново фарбање. И трећина посла урађена за другог.
Давно, на студијама књижевности, срео сам се са литературом ненадмашног Борислава Пекића. Сјећам се како сам у једном даху прочитао његово Време Чуда. Касније десетак пута гледао одличан Паскаљевићев истоимени филм.
И никако да се отмем утиску да је ово што се догађа произашло из његове имагинације. А знам да није. Али, не да личи.
Океан Пекић ми је нудио многа питања. Последњих мјесец дана које живим отворених очију дају ми одговоре.
Пред очима, у срцу, у костима израња моја Историја, са фресака које не тамне гледају ме благе зенице предака и ја се не питам „откуда очи твоје на лицу моме“..
Ја знадем
И нема тог јупола, снага за ad hoc интервенције који то могу прекречити.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: