Muzej genocida nad srpskim narodom u 20. veku

Srpski narod koji je neviđeno postradao u 20. veku, još uvek nije izgradio instituciju koja će na naučno-odgovoran način čuvati istinu o njegovom stradanju.

Savremenim Srbima je potrebna jedna ozbiljna nacionalna institucija koja će se baviti čuvanjem i promovisanjem istine o srpskim stradanjima. Zato je neophodno osnovati „Muzej genocida nad srpskim narodom u 20. veku“, negde u centru Beograda. Srpski narod mora glasno da progovori o svojim nebivalim stradanjima, to je najmanja obaveza koju ima prema žrtvama.

Jedna slična ustanova na istoj lokaciji već postoji, to je „Muzeja žrtava genocida“ pod rukovodstvom dr Veljka Đurića Mišine, ali očigledno je da funkcioniše pod vrlo nepovoljnim okolnostima i zahvaljujući požrtvovanom radu njegovih osnivača.

Zato bi bolje bilo da u procesu stvaranja „Muzeja genocida nad srpskim narodom u 20. veku“ pod patronatom države Srbije, već postojeći muzej preraste u novi pod novim imenom, u novim prostorijama itd.

Takav muzej bi trebalo da predstavlja originalno arhitektonsko rešenje, da dominira prostorom na kome će biti izgrađen. Da bude snadbeven najmodernijim tehničkim sredstvima. Da ima stalnu postavku koja će obuhvatiti sve periode srpskog stradanja u 20. veku. Hajbolje bi bilo da pri građenju ovog muzeja kao uzor služi muzej „Jad Vašem“ u Jerusalimu.

Ako smo zaista stradalni narod, kako često umemo govoriti, onda moramo konačno to predstaviti na najbolji i najdostojniji način. To je nasušna potreba za čuvanjem istine i istorijske svesti u glavama naših potomaka, kao i obaveza pred Bogom i istorijom da ne ćutimo o nasilno prekinutim životima miliona srpskih novomučenika o čijim stradanjima savremeni Srbi (njihovi potomci) nedovoljno znaju.

Muzej mora biti izgrađen po najvišim svetskim standardima, sa salama za projekcije filmova, održavanje skupova poput promocija knjiga ili javnih tribina.

Stalna postavka mora sadržati opise na više svetskih jezika. Muzej bi trebalo direktno uključiti u obrazovni sistem Srbije tako što bi postao obavezna destinacija školskih ekskurzija, na primer. U ovom muzeju bi mogle da se smeste i prostorije Instituta za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku, koji već postoji ali očigledno više kao plod entuzijazma grupeljudi. Ovaj institut bi morao da uživa maksimalno pokroviteljstvo države.

Potreba za ovakvom ustanovom, koja nedostaje srpskoj prestonici, nameće se iz puno razloga. Najpre, stradanja Srba i četvorostruki genocid počinjen nad njima u 20. veku zaslužuju da budu bar na ovaj način obeleženi i dokumentovani.

Takođe, vrlo važan razlog je i prosvetne prirode. Srbi danas o svojim stradanjima jedva da nešto znaju, što je nedopustivo i sramotno. Deca u školi ne znaju gotovo ništa o Jasenovcu na primer, ili o tome šta  se događalo Srbima na prostoru današnje Nezavisne države Hrvatske pre dvadeset i više godina. Ali ne samo deca, nego većina srpskog stanovništva.

Ovakvom ustanovom (kao i drugim postupcima, poput intervencija u nastavnom programu istorije i sl.) bi se vremenom i kroz generacije to uspelo otkloniti.

Jasno je da svaki ozbiljan narod vodi računa o svojoj prošlosti, identitetu i istorijskom pamćenju. Suvišno je naglašavati da je neophodno negovati istinu o svom stradanju. Dvadeseti vek je bio velika škola za srpski narod, zato je on mora dobro izučiti.

U današnje vreme kada se tiho najavljuje pisanje zajedničkog srpsko-hrvatskog udžbenika iz istorije (koji može biti sve samo ne čitanka istorijskih istina), kada se Srbima podmeće genocid u Srebrenici (što poprima jezivije oblike sada kada se bližimo dvadesetogodišnjici), jasno je da Srbi moraju krenuti u kontraofanzivu i na polju nacionalne kulture identiteta pružiti bedem svakoj antisrpskoj propagandi.

Takođe, jasno je, da na ostvarenje ovakve ideje u današnje vreme ne treba ni pomišljati, već samo onda kada srpska Srbija bude imala snage, volje i ljubavi da se posveti ovakvom poslu. Odnosno kada današnja Republika Srbija bude oslobođena od okupacije i ponovo postane slobodna srpska država.

Na kraju, još da kažemo, da muzej o srpskim stradanjima mora u svom nazivu sadržati reč genocid. Ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što u današnjem vremenu satanizacije srpskog naroda i pritisaka da se ovaj narod-žrtva predstavi kao narod-zločinac i počinilac genocida, ovakvom merom bi se direktno delovalo samoodbrambeno i samim nazivom muzeja progovorilo o suštini i prirodi srpskog užasnog stradanja.

Zato bi naziv „Muzej genocida nad srpskim narodom u 20. veku“ bio adekvatno rešenje i odradio bi pola posla u velikoj duhovno-prosvetnojmisiji koja ovu ustanovu očekuje.

Autor ovih redova je pišući ovaj tekst bio u prilici da na internetu pronađe veći broj sličnih inicijativa, predloga i peticija za osnivanje jedne ovakve ustanove. Zapanjujući je, zaista, toliki broj istomišljenika i ljudi koji su nezavisno jedni od drugih osetili potrebu za ovakvim delom.

To samo svedoči da srpska savest na početku 21. veka nije uopšte uspavana i nedorasla ovom pitanju, već naprotiv, ona pokazuje dovoljno zrelosti i volje. Upravo zahvaljujući tome, iskazivanju takve iskrene težnje, srpski narod će zaista dočekati dan kada će sva ta srca ujedinjena u jednoj čestitoj nameri uspeti da ostvare ovaj važan nacionalni podvig i čiste savesti pogledaju u mošti svetih i čestitih predaka.

Sledeće reči najumnijeg Srbina poslednjih vremena na temu ustaških zločina, svetog Vladike Nikolaja Velimirovića, najlepše će obrazložiti suštinu ove inicijative:

„Nećemo mi praviti zločinačke i kukavičke osvete nad ničijom nejači. Srbi su uvek bili i ostali Božji narod. I u crkvi i pred crkvom, i u dvoru i na domu; i na saborima i u vojsci – svugde su Srbi bili otmeni i gospodstveni. Nećemo današnjicom ni sutrašnjicom da omalovažimo slavnu našu prošlost, i da oskrnavimo čast našeg svetlog oružja. Nećemo mi u krvi osvete nad Hrvatima. Mi nećemo kao oni, pod firmom Hrista i Hrišćanstva da prljamo naše čiste i nevine ruke u krvi njihove dece, devojaka, žena i staraca. Mi nećemo da se služimo sredstvima njihovim jer bismo bili kao i oni.

Ali, to ne znači da nećemo nikakvu osvetu. Pogotovu prema onima koji se ne kaju i ne priznaju grehe nečuvenih zlodela u istoriji sveta. Mi ćemo im se osvetiti, ali ovako.

Kada se, ako Bog da, oslobodi naša zemlja tiranije, i kada se mi vratimo, podignućemo jedan hram, širok u širinu i visok do neba. Ozidaćemo ga tamo… daleko iznad Drine; tamo gde su najviše zlodela počinili. Ogradićemo ga ogromnim zidom, pa ćemo onda sa sve četiri strane velikim slovima – ćirilicom – napisati ovako: Ovaj hram podižu Srbi u spomen 700. 000 najnovijih srpskih mučenika: nejake dece, nevinih devica, nezaštićenih majki i sestara i oronulih staraca, koje na nečuven način u mukama umoriše katolici Hrvati, samo zato što bejahu SRBI i PRAVOSLAVNI.

Taj hram, kako ga ja zamišljam, biće najveća osveta Hrvatima, jer će njih i njihove naslednike večito opominjati i gristi im savest za nečuvene zločine, koje počiniše nad nezaštićenim robljem srpskim“.

Autor: Miloš Pavlović