Муке по “неовиснима”: Нечеститање 21. маја кривично дјело – државни удар
1 min read
Андрија Мандић
И даље се у медијима блиским бившем режиму, попут “Аналитике”, лију сузе што Андрија Мандић није услишио њихову жељу и упутио куртоазну честитку поводом 21. маја.
И док се “штанцају” такви текстови и нижу “критике” а заправо увреде које откривају посебну србофобију, остаје да се запитамо – да ли је нечије одсуство из тог циркуса заиста толико трагично, или је трагичније упорно наметање овог датума као празника свих грађана, иако је он симбол највеће подјеле у новијој историји Црне Горе?
Ако неко није у стању да напише три реченице поводом “празника” који је за пола нације извор трауме и подсјетник на украдени референдум – је ли то неко кривично дјело, или некаква морална катастрофа?
Референдум по мјери ДПС-а
Оно што се упорно прелази ћутке у оваквим текстовима јесте чињеница да је 21. мај 2006. резултат референдума који је доказано (према, рецимо, озбиљној и детаљној “Бијелој књизи”) покраден – обиљежен бројним нерегуларностима, притисцима, куповином гласова и чак увозом “бораца за независност” из иностранства. Све то да би се, по сваку цијену, испунила жеља тадашњег ДПС-а и његовог вође Мила Ђукановића, који је у својој дугој владавини баш тада добио прилику да од Црне Горе направи приватну државу.
Тај “велики дан” прослављају они исти који су годинама уназад пљували по заједничкој држави, али и – што је највећи апсурд – неки који су 2006. били за останак у Србији и Црној Гори, а данас лицемјерно тапшу по рамену себи и другима, као да се ништа није десило. Свједоци времена знају добро ко је шта радио и гдје је био, и зато овакво мијењање “вриједносног компаса” може само бити доказ колико је политика у Црној Гори често питање интереса, а не принципа.
Патетика као замјена за аргументе
Умјесто суочавања са истином и коначно отварања разговора о томе зашто је 21. мај за један дио грађана извор поноса, а за други симбол издаје, подјела и крађе – ми добијамо епизоде медијске мелодраме, гдје се броје честитке као да се броје гласови. Патетика која провејава кроз текстове попут овог са Аналитике, у којима се као највећи гријех представља што Андрија Мандић не пише пригодне поруке, говори више о томе колико је у неким круговима симболика 21. маја вјештачки надувана и политички злоупотријебљена.
Једини празник који заиста мири
У цијелој овој хистерији, занимљиво је како се заборавља да је 13. јул једини датум у модерној историји Црне Горе који заиста има потенцијал да уједини. И то не зато што је непријепорно “наш”, већ зато што је у себи укоријенио отпор окупацији, борбу за слободу и симбол народне воље. Управо зато, 13. јул јесте и остаје истински државни празник, јер се празници не граде наредбама и притисцима, већ истином, слогом и правдом – а тога 21. маја никад није било.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
13 jul je bio protiv fašističke tvorevine “nezavisnog montenegra”. Danasnji i tadašnji montenegro se temelji na poricanje srpstva, izdaju, ustastvo, fašizam i veličanje nacizma i nacista poput sekule drljevica i mila djukaja.
Istina,to je praznik manjine stanovništva ,odnosno praznik podjela i obraze.
Ovo je bruka od “drzavice” i o njoj ne treba trositi rijeci. Najsmjesnije je sto potenciraju da je izborila “nezavisnost” a upravo teska ZAVISNOST je jedini atribut koji se moze koristiti kada se govori o Crnoj nam Gori!
Bravo Andrija, što ne učestvuješ u tom cirkusu
…13 а уствари 12 јул…
СЛОГА БИЋЕ ПОРАЗ ВРАГУ!!!
Jos da cestita njihovu referendumsku kradju! Sto drugo ocekivati od bolesnika iz Analitike! Ne znam od cega mi je vise muka, od njih i njihove agresije ili naseg popustanja u stilu “jos nije trenutak”. Bitange komunisticke i post-komunisticke su sve na silu napravili ne pitajuci nikoga ili kradjom, jos od rusenja Kapelice pa do idiotske Ranjove himne i zastave. A ne smeta im zastava oko Severinine guzice!
Ne trebaju nam čestitke od fašista i četničkih vojvoda!
Moga si vala Andrija. Kad šnjima odavno prd. š u jednu, moga si im i praznik čestitat
Da je pametna opozicija bila da ne prizna rezultate referenduma jer je iz Juzne Amerike i Luksemburga glasala masa ljudi koji de facto sa Crnom Gorom nisu imali nikakve veze. To su ljudi samo porijeklom bili iz pretezno Stare Crne Gore a nikada u Crnoj Gori nisu zivjeli i samo su znali da su im preci posle prvog svetskog rata otisli za zemlje Juzne Amerike i to je to. Po toj logici je trebalo 500 hiljada Srba iz Srbije da glasa na referendumu u Crnoj Gori. Sve silni Milogorci provereni iz inostranstva su glasali kao i mnogi Siptari sa Kosova i neki drzavljani BiH. Nije opozicija trebalo da prizna te rezultate ali je sve to davno obavljeno i gotovo je, na zalost! Tuga!
Славаење тог датума само порвтђује да монтенегрини немају никакве везе за Црном Гором, да су аномалија у историји, случајни, непотребни производ пропасти једног експеримента.