Болесна мржња

Пише: Владимир Ђукановић

Мржња само по себи има много дефиниција. Можда је она Фројдова најтачнија, а тиче се стања ега које жели да уништи извор несрећности. Многи психолози је сматрају трајним ставом, а не некаквим емоционалним стањем. Чак је и Аристотел о мржњи говорио као жељу за уништењем нечега што је неизлечиво временом. Чини ми се да су ове дефиниције суштински погодиле стање наших блокадера. Њихов извор несрећности јесте Александар Вучић, као и свако ко њега подржава. Из тога следи да они имају неодољиву жељу да тај извор несрећности униште, јер он константно побеђујући их од избора до избора заправо побеђује њихов его, што код њих производи додатну количину мржње и то временом постаје неизлечиво.

Њихова мржња се истински претворила у трајно стање и она више није ни питање емоције, већ дубоке ирационалности где се узрок у свему лоше што вам се догађа, од неуспеха у послу, промашеног живота, неуспеха у образовању, у васпитању деце, сагледава кроз призму да ти је све крив извор твоје мржње, а тај извор је Вучић. Шире од Вучића, извор је и свако ко Вучића подржава, јер како је могуће да постоји неко ко подржава оног ко ваш его урушава. Отуда се та мржња полако претвара у фазу неизлечиве болести, што смо јасно могли да видимо приликом неописиве среће код блокадера када је Дарко Глишић, председник извршног одбора СНС, доживео мождани удар током гостовања на ТВ Пинк. Такво ликовање над туђом муком, сладосрашће и весеље зато што ће противник кога сте у вашој глави забележили као непријатеља, што је само по себи болесно, није до сада чини ми се нигде виђено. Но, чињеница, такво стање болесне мржње постаје нормално у данашњем свету. Поента је да се сваки дијалог избегне, да се политички неистомишљеник не може да доживљава као противник, већ искључиво као непријатељ кога морате да мрзите, јер од тога зависи ваш политички успех. Суштина је на противника навући озбиљну мржњу, дехуманизовати га и на крају, зашто да не, чак и убити. Извор ваше несреће мора се брутално склонити, ако не милом, онда и силом, а ако му се догоди нешто као што се то догодило Дарку Глишићу, потребно је на сваком месту што више се обрадовати његовој несрећи, чак и се и такмичити ко ће бруталније да му пожели све најгоре, јер тако се по њиховом схватању света доказујеш да си на правој страни.
Жеље да што пре умре, као и гадости на рачун Дарка Глишића, које смо могли да читамо на друштвеним мрежама, показују озбиљан морални суноврат код људи. Иначе, то је нешто што је увезено и махом доминира у политичкој агенди екстремних левичара широм света. Не постоји емпатија према човеку ако је на другој страни политичког мишљења. За њега нема милости, он мора да буде сурово вређан, дискриминисам, уништаван, дехуманизован, убијен. Нема места ни за његову породицу, посебно не за децу, јер су то будући потенцијални противници. Противник је заслужио да нестане, јер он је сметња револуцији. Он је канцер који се лечи тако што се брутално уклања. Било какав облик његовог уклањања, чак и најбруталнији у смислу физичког смакнућа, апсолутно је дозвољен и пожељан. То стање се увек мора као такво одржавати, политичком противнику никада мира се не сме дати, увек се на њега мора вршити притисак и мора да се на сваком месту понижава. Поента је довести га до стања страха и непријатности да не сме више нигде да проговори, нити да му на улици буде пријатно. Уколико се супротстави, примењивати додатно бруталне методе, тј.све оне који људски ум никако није мога да прихвати, јер суштина је управо у преласку те црвене линије. Противник нигде не сме да буде миран, чак ни у сопственом стану или кући. Пожељно је и свуда и на сваком месту желети му смрт. На ово стање морамо да се навикнемо и да прихватимо да живимо у окружењу људи задојени болесном мржњом којима је она трајно стање и никада се неће променити.

Курир