Предпразнично расположење, нерадни дани и породична окупљања.
Све је изгледало тако невино и наивно овог 28. априла, а онда се појавио Пустахија. И његова колумна. За Побједу, наравно.
У свом још једном необичном сочињенију, вјероватно из оне највеће могуће беспослености и антикреативног доколичарења, Милорад Пустахија нас бомбардује својим врцавим, и исто тако неинтересантним, досјеткама, шегама и пошалицама.
Прво нам је рекао (иако га нико није питао) да је остао чврст у свом безбожничком опредјељењу, после је мало злоупотребљавао Петра II Петровића Његоша, па ред туђих ставова о случају Звицер, и напослетку морбидна анализа османско-црногорских односа која је кулминирала сљедећим низом ријечи:
„С Турцима смо имали какве-такве односе коегзистенције и једнакости. Којега нашега они заробе или убију у боју, они му окину главу и с њом на тврђаву Оногошт или на подгорички Депедоген. Тако и ми обезглавимо њихове и с главама на Табљу понад Манастира. И кад су нас харали, чинили су то паше и сераскери и много је часније било страдати од царске сабље него од ништарија које те брате и присвајају уз њежна објашњења да си ти само збуњен и да у ствари не постојиш“.
Невјероватно…
Овај витални човјек, изразите (скрибоманске) кондиције, упутио је прекор народу Црне Горе, поручујући му да се претворио у скуп демагошких политиканата, прелетача и ватрених родољуба са кауча и твитера.
Грубо.
Међутим, Пустахија има и план, а у том плану идеализовано је паљење париских и марсејских улица у режији тамошњих демонстраната.
„Морамо на ноге, Црногорци. Пустимо приче о демократији. Демократија је само ријеч ако „демократија као пракса“ у себи реално не садржи једнакост, слободу, истину и правду. Французи дигоше милионске демонстрације због продужења временске границе за пензију, и то за двије године. И запалише париске и марсејске улице. А нама нестаје домовина и име, а ми мудрујемо. Стотине хиљада Италијана су демонстрирали на Дан ослобођења против профашистичке владе. Ми немамо демократију већ мимикрију. То је оно кад се камелеон бојама и шарама прикрива да превари снажније предаторе од себе и да завара недужног лептира којег ће да прогута. Можда све ово што сам изрекао изгледа прегрубо, али сам морао рећи. Бојим се да за два мјесеца неће бити ни једног слободног медија и да нећу имати ђе да гукнем. Надам се да ће из пепела нејачи Звицера да нам се врати морал и у нашим срцима упали стара ватра слободе. И да се пробудимо и будемо наредни свему што нас снађе“, поручио је Пустахија.
Позивамо надлежне државне органе да саслушају господина Пустахију и да га питају да ли у свом обраћању нацији (с грешком) потпирује грађанске немире у Црној Гори, или се само мало занио?
Уколико господин Пустахија остане при својим ставовима да је пожељно „запалити улице“, вјерујемо да ће први „кренути на барикаде“.
Али, уколико се испостави, као што хоће, да су те „великосрпске барикаде“, ипак, плод његове маште, молимо господина Пустахију да приступи „гандијевском“, пасивном отпору. У том случају предлажемо безазлену викенд шетњу, али не бисмо вољели да прочитамо у медијима како је господин Пустахија, у сред те шетњице, дохватио какву баштенску столицу и бацио је у излог.
То, заиста, не би било лијепо.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ovaj diže revoluciju, pravac spuž, na hlađenje, napraviće kastig ako ovako nastave, neko mora reagovati
Ja jutros kad nema države
Мићо брате , пипни се ти позади , мени се све чини да код тебе нешто смрди .
Пустахијо,пуста ти памет.Одвој Црногорце српске соколове од Монтенегринера и ето ти те шачице врана па блокирај неки бувљак.
Ovaj je zreo zaludnicu.
Kažu oni što ga bolje znaju da je uvijek bio pola go..eta, nikad čitavo!
Podrška za brata
Ela Pustahijo, poteci u Panamu ,Gvatemalu dje oces pa zajedno uvodite tamo sto goj ocete, pusti ti nas odje, ovaj nas napaceni narod da zivimo na miru.
Ова сподоба је прототип интелектуалне про..иту..је,значи пр..тит..ка а може се рећи и жи..ло.Шта је интелектуална прос..туци.а?
П(р)одати свој ум и образовање за шаку долара,евра …или двије. Прећи преко личних, моралних, класних и осталих убjеђења и ставити се у службу оних који схватају на неки свој изопачени начин.
У принципу – једна интелектуална проститутка живи узвишеним ријечима заступајући ниске интересе и побуде а колико је то горак начин исхране вјероватно најбоље описује свједочење чувеног руског композитора Дмитрија Шостаковића, који је у Стаљиново доба послијератног соцреализма био један од многобројних совјетских умјетника који су. , приморани од стране режима и у страху за сопствене и животе својих породица, својим дјелима славили исти и његовог крвавог луткара. Наиме, неколико година послије смрти Стаљина и консекутивног ослобођења од тзв. „партијских обавеза“, Шостаковић је једном приликом изјавио: „Годинама нисам смио жени и дјеци да погледам у очи. Не могу то да вам објасним…Долазио бих кући с посла и одлазио право у своју радну собу. Један дан је дошао Максим (син) и рекао ми да се жени. Подигао сам поглед и схватио да је у међувремену одрастао. Осећао сам се у то време као ку..а, само што ме притом нису плаћали..