Moral… Sećate se…

Piše: Milan Ružić

Došli smo do tačke u kojoj se rečenica „Nije fer!” tretira kao najnaivnija, a osoba koja to izgovori kao dete. Beskrajno je tužno to što ove tihe povike duše, još nerazvijene klice budućih pobuna, ljudi više ne shvataju pravdoljubljem, pa čak ne u potpunosti ni znakom da je neko neiskvaren, već isključivo kao materijal za podsmeh ili kao dokaz da se onaj ko ovo izgovori može besomučno iskorišćavati zbog svoje slabosti prema svetu. Ali ta rečenica nije slabost…

Ona klija u neiskvarenoj ljudskoj duši i njena ishodišna tačka jeste reakcija, a da li će reakcija biti molitva za one koji ismevaju ljude koji su tu rečenicu izgovorili ili će reakcija biti pobuna pravdoljubivih protiv truleži sveta, to zavisi od duše i snage onoga ko je ismevan. Može se ismevanje završiti osamljeničkom molitvom za svet, a može i gnevom pravednika koji je samo naizgled bezopasan.

Ostavite vi taj automatizovani odgovor kako „Svet nije fer!” za holivudske filmove, jer svet je sazdao pravednik i svaka će pravda stići svog krivca.

Međutim, ova činjenica ne treba da bude jedina uteha koja bi lišila svet reakcije na nepravdu. Ona treba da bude dodatna brzina tom udarcu koji će svaki čovek zadati nepravdi. Uostalom, odakle nam pravo da se pozivamo na iskvarenost sveta kao na opravdanje… Ta sitna pristajanja na nešto što nije fer i ismevanja onoga ko nas upućuje na nepravdu na bilo koji način jeste temelj svakog poloma, a naročito moralnog.

Moral… Sećate se… Ono što smo ostavili u prošlom veku i iznosimo ga kao motku koja podupire štrik na kom se odavno više ništa ne suši, ali nam treba da bismo govorili o važnosti čistog veša iako nam stoji bačen u neku korpu – nikada opran.

Izvor: Iskra