Монтенегро гргољење

Пише: Максим Драшковић

Кадно Бећо, понос Горе Црне,

гол постиже и мрежу затресе,

Боже драги, на свему ти хвала,

да је коме стати па слушати:

Загргољи Милутин Гргуре,

загргољи из грла грчавца,

као мутна вода што гргољи

низ цијеви, поток пјенушави;

не би тако ни Шофро закрешто

крештавијем грлом прдогузним (пакоснијем)

кад закрешти с микрофон планине;

не би тако Јуре ни Бобане,

с поглавничког брда усташкога,

поглавнику заклицали своме

да ће Дрину воду прегазити

и Србију огњем запалити.

Кличе Гргур, јес му од мерака,

а помиње Бећа капетана:

Ево зоре и бијела дана…

Ова епска (десетерачка) пошалица, заправо је, и нажалост, озбиљна сатирична жаока, која сликовито и убојито жигоше и опомиње нашу самоубилачку и злехуду црногорску збиљу.

Дужно поштовање Фатосу Бећирају и његовом побједоносном голу, који је обрадовао сваког ватреног навијача “храбрих сокола”, као што свака побједа, извојевана у витешком и спортском духу, радује сваког истинског родољуба. Али кад вам ту побједу, неки озлострашћени и бестидни занесењак, претвори у најмрачнији пораз људског достојанства, и то ни мање ни више него повампиреним, безумним и разулареним усташтвом – онда у сваком слободоумном и словесном бићу утрне сваки трептај навијачког поноса. Е, онда је то, ништа друго него фашизам.

А шта мислите, како би ововременим комитама (читај: усташама), након што је пламена буктиња слободе коначно проведрила вишедеценијски мрак над Црном Гором, као утук на онај усташки поклич, зазвучало да је неко у слободарском заносу ускликнуо – ево зоре како блиста, слободни смо од фашиста? Одговор је јаснији од овог слободног неба над нама. Како год би то зазвучало у њиховим, србомржњом затрованим и опогањеним усташким и (комитским) прсима, то би у пуном значењу дало мјеру и потврдило да је то и језички и логички фашизам – најгрубљи облик претјераног национализма, тирјанске и деспотске моћи, насилног сузбијања опозиционог мишљења и дјеловања и диктаторско дисциплиновање и потчињавање друштва у потпуности.

Ево да размишљамо, као што једино и поступамо, сасвим хришћански – немогуће је заборавити, али се може и треба опростити. Можда се горепоменутом режимском поклисару и отело у свом разузданом заносу. И нека то буде само случајна појединост и подударност, која издвојено и не би давала никаквог повода. Али, колико се само злурадих лупетала накотило у овом безбожничком, диктаторском и отпадничком, надајмо се неповратно прошлом, и много дуже него тридесетогодишњем злодобу. Лупетала и подешених и острашћених водномозгића и злонамјерника, који би да прекрајају вјекове и свеукупну прошлост нашега народа. И који то чине из својих брлога, све одавде до Српске Атине, одакле, по оној – издалека се и зец псу руга, штекћу (да не употребим онај одговарајући глагол) својим злурадим поганим језицима.

Кажу тако да посрбљавање Црногораца не траје од јуче, већ пуне три деценије. И још кажу да је митрополот Амфилохије имао главну улогу у том пројекту. А онда се још у свом страху и сљепилу питају – шта би тек било да у тих тридесет година Црном Гором нијесу владали Милови Дукљани? Ништа, само би све било по мјери праве стране историје и правди Бога. А ево како! Ајде да се, мимо ових посљедњих тридесет година, вратимо макар још стотину година уназад. Не морамо завиривати у дубљу прошлост, мада би и она све ово још вјеродостојније посвједочила. Ко је од тог времена па до данас, и то најгрубљом и најнеприроднијом силом,национално поцрногорчавао и дукљанизовао Србе, који су били преовлађујући на овим просторима? Да ли је то било природно, или је природно да се сви врате својим корјенима од којих их је неко насилно удаљио? Да у таквој Црној Гори за све буде мјеста и да сви складно и заједно живе – без подјела и сукоба. Да буде мио, које год ко вјере био.

Даће Бог да тако и буде. Упркос томе што поједини злурадо пјевају – поћи ћу у шуме…!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: