Момирова пјесма
1 min read
Прошла су два мјесеца од упокојења српског пјесника, умног Црногорца, панслависте, Момира Војводића.
Наше школе су остале без професора.
Из наших учионица ових дана одлазе многи битни садржаји. Одлазе, и чини се како одлазе у неповрат. Без тих садржаја, то више и нијесу учионице, него мучионице младих душа. У те важне садржаје не спадају само одређени школски програми, уџбеници и наставна помагала, већ прије свега овдје мислим на предаваче, наставнике који вјерују у оно шо причају, који воле оно што предају дјеци, који су својим позивом одушевљени…Такав наставник у себи носи програм, садржај, методику…Он, сам собом, представља учионицу, таблу и уџбеник…Тај може одржати час готово у свакој прилици и неприлици…Ето баш такав професор је био Момир Војводић.
Формално гледано, нијесам био његов ђак, тј. нијесам учио школу у Подгорици, гдје је он био професор Српског језика и књижевности, али суштински, будући да сам га сретао у разним приликама, слушао његову личну поезију, и његове рацитације пјесама других аутора, сматрам се Момировим ђаком. То ми је постало кристално јасно прије неки дан, када сам, на једној слави, за трпезом пуном пријатеља, чуо народног гуслара како пјева „ Бановић Секулу и Јована Косовца“. Схватио сам да ми је та пјесма усађена дубоко у душу; убијеђен сам да ту пјесму тако доживљавају и остали присутни на том свечарском скупу, а знао сам да већина нас, за тај доживљај и такав однос према поменутој пјесми, треба да захвалимо проф. Момиру Војводићу.
Бар десетак пута имао сам прилике да гледам и слушам Момира како ову пјесму рецитује наизуст и напамет. Он је то радио са жаром и умијећем који су свако тумачење пјесме чинили излишним. Из Момирових уста, боље рећи из Момирова срца, пјесма је излазила цијела, протумачена и објашњена до краја. Сада знам да ту пјесму професор Војводић није рецитовао да би нам је открио, или да би нас упознао са њом, већ да би нас подсјетио како она станује у нама, да би нам објаснио како је та пјесма дио нас самих, како је она темељ наших душа….и успио је у томе. Рецитујући пјесму, Момир нам је откривао нашу сопствену унутрашњост. Као пред каквим чудесним огледалом стајали смо пред том поезијом. Успијевао је Момир да из наших подсвјесних дубина извуче диван умјетнички садржај: дубоку психолошку игру, витешки двобој, архетипско и предањско Косово – магловито, злослутно и јуначко…
Пјесма „ Бановић Секула и Јован Косовац “ представља народну умотворину, непознатог генија, дјело чији су ко-аутори били сви они који су је вјековима усмено преносили, уз гусе пјевали и донијели је до пера хроничара. Њу није било лако осмислити и створити, али ништа мање захтјевно није било ни памтити је и усвајати, а затим предавати у насљеђе новим генерацијама. Јер онај који је имао вољу и жељу да је запамти, да је научи и испјева, такав мора да је ту пјесму схватао и доживљавао попут Момира Војводића. Ова пјесма није успаванка ни корачница, не може се пјевати уз нешто, ни на успут – већ тражи разумјевање као предуслов да би се вољела, а кад се воли онда се радо понавља и онда, уз њено произношење, све друго стаје, све ћути – док се она чује.