Молитва за кишу

Пише: Горан Даниловић, лидер Уједињене Црне Горе

Зашто би неко исмијавао било коју и било чију молитву? Молити се да падне киша није наређивање киши да падне, а није ни провоцирање оних који не вјерују. Просто, само је молитва.
Ти се молиш шефу, шпијуну, молиш сваки час некога за нешто, банку или баку да ти позајме новац, молиш се мјесној заједници, медијској заједници, међународној заједници…
Молиш пробисвијете за љубав, надриљекаре за здравље, мољакаш за флашу пива или чашицу ракије, за вутру, хероин, морфијум, кокаин, амфетамин…
Молиш каматаша да ти опрости камату, молиш се некој невидљивој сили да те прољепша, а никад да ти да више памети, молиш пред вратима и иза врата, молиш…
Молиш се тетоважи да те не изда, љубиш трепавицу кад ти одтрепне, вучеш се за уши да те не урекне урокљива комшиница, али ти је молитва Богу за кишу некако бљак и ретро, и ако може бити ретрије онда ретро и преретро, брате, сестро моја драга!
А је ли ти логично да цијелог живота некога и нешто молиш, а да никада не молиш Бога да пусти кишу, да да дажд, да спаси тебе и народ свој?
Никада не би молио Бога за кишу јер се зна када ће киша пасти? Али, какво је то знање ограничено временском прогнозом?
Је ли ти логично и нормално да Бог створи свијет, човјека, мрава, небо и земљу, а да му је компликована и нерјешива загонетка Х2О?
За тебе је нелогично да има још неко да вјерује у молитву која ће доноси кишу.
И онда мене питаш, драги мој брате;
„није ваљда да и ти вјерујеш у то да је Бог шаље?
Па, Американци знају по мјесец унапријед кад ће која кап гдје ка(п)нути! Киша више није тајна, а ЦИА има ХАРП и чуда ради са њим“?
Знам, знам рођени, не брини.
И више него што ми треба знам о томе, али се често молим Богу да ме сачува управо од тог и таквог знања.
Узмимо, брате мој непокисли, да Американци знају све и свашта, али их ни научници, ни рибари, ни травари, Амиши или „Индијанци“ никада не моле да пошаљу кишу јер је никада никоме нијесу послали, иако о њој знају све.
Киша је вода, а ми смо од воде, најрођенији; молимо за себе, за нас водене.
Опскурно је и сатански ругати се човјеку који се моли; за кишу, за здравље, за љубав.
Опскурно је јер и ти молиш да ти Бог „сачува памет“ а подсмијаваш се и ругаш кад неко твој моли за кишу.
Велики Рабидрант Тагоре се молио у својим пјесмама и пјевао у молитвама:
„Киша се задржавала данима и данима, Боже мој, у мом сушном срцу.
Хоризонт је дивље огољен – ни најтањи покривач меког облака, ни најмањи наговештај далеког хладног пљуска.
Пошаљи своју љуту олују,
мрачну од смрти, ако је то твоја жеља, и ударцима муње уплаши небо од краја до краја“.
А Превер, то већ знаш;
Сети се Барбара
Не заборави
Ону мудру срећну кишу
На твоме срећноме лицу
И над оним срећним градом
ту кишу над водом…
Безброј је њих, најближи мој роде, који су се молили за кишу, који су исплели незаборавне молитве кроз пјевања, многи су заслужили вјечност молећи и тражећи недокучиво.
Замисли колико је страшно када су нас научили да је молитва, па и за кишу, недостојна савременог човјека? Замисли и заплачи се, брате мој добри, сестро моја.
Говорили су нам да само Индијанци скачу око ватре, ударају у бубњеве и надају се да ће киша пасти. А бивао је то плес, молитва и музика. И нису били Индијанци него старосједелачки народи који су имали свој свијет и своју културу. Колумбо је промашио континент и океански пут, а они су га дочекали као госта намјерника. Подвалио им је име и открио их за хорде зла.
Вјерујес ли у Колумба?
Истријебили су их потом – без милости и молитве, њих „дивље“, њих који су плесали и пјевали;
„Докле год човек може видети,
кроз полен
долази киша.
Кроз благословени полен
долази киша са мном…
Дођи, кишо, дођи,
дођи, мајко облака.
Поведи ветар, поведи гром,
Поведи воду, поведи живот.
(Молитва за кишу Навахо народа)
Разумијес ли брате мој добри, разумијеш ли? Схваташ ли колико је у том плесу било савремености?
Хоћеш ли икада разумјети ако већ не желиш да вјерујеш.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: