Много званих – мало одазваних
Само један јасан пример лицемерја људи и свеприсутних двоструких аршина у сваком погледу. Баш велика је истина да је власт у сразмери са људима – каква власт такав и народ. Ко што власт не види муке обичног света, тј. демоса, тако ни тај народ не види туђе муке, проблеме већ само себе. И у тој себичности, која је огледало лицемерја се срозава наша снага, духовност и саборност која би ујединила наш проблем у једну целину и узвисила нашу заједничку силу дајући нам крила и отварајући пут ка победи.
Иако желим да мислим да смо ми најбољи народ који постоји на овом свету, најхрабрији, најгостољубивији, нисам више сигурна да ли се у овом беспућу у ком смо се нашли можда изгубила та наша духовна бит. Како је од онаквих потомака остало „ово“.
И ако се појави и засија негде звездица човечија која би ујединила народ који већ годинама ради упорно против себе, да ли би смо је овакави какви смо сада знали прихватити и пригрлити и поћи као за звездом водиљом путем слободе или је можда прекасно за нас… Сујета, чекање, можда и неки потајни презир према храбрости, величање сопствених боли, сопствених мука, мржња и завист… Да ли смо то заиста ми?
Знам да људе поједе очај, и опет жмуре, тугују над собом, хране се сажаљењем, лажним разумевањем, и плаше се. Живот ма какав био, изгледа да што је лошији и беднији у очима очајника је највреднији. Или страх од бољег. Знам пак да има и оних који седе, мисле, боре се и добијају битке у глави, спремних у неким тренуцима да иду од врата до врата и вуку успаване зомбије у обличјима људи за руке, поливају истином не би ли их пробудили… Али како? Како пробудити толико људи, како?
Како победити то лицемерје, како победити себе. Никакав помак ниједна јединка у свету на боље и плодотворније неће постићи ако прво не учини промену у себи. Није свака промена свести истинско буђење, схватање пре свега себе, својих порива, оне дубоке истине о себи коју скривамо не само од осталих већ пре свега од себе – је почетак живота међу живима. Спознаја о животу пре смрти, наше духовно уздизање, буђење лепог, љубави, осећајности, саосећајности и сједињења у једно живо србијанско биће.
Неопходан осећај „вишег добра“ , „за опште добро“ је одавно ишчезао, само појединци још увек верују у „опште добро“.Чак ни многи верници не схватају значај општег добра. Али и тај осећај је изгубљен услед поспаности демоса. Заменом теза друштвених норми у којима је духовност престављена као имагинарна вредност, малтене још увек вредна али углавном у теорији док је у пракси духовност изопштена из друштва. Са друге стране вредност материјалног је померила све границе и отишла у другу крајност да се чак преноси и на „онај свет“ након физичке смрти.
Извесно је да је тај подмукли план вековима већ припреман и да је људима тешко да скину друштвене и по неким лудим правилима установљене окове, јер је у овом брлогу тешко схватити шта су окови а шта је благодатно и пре свега човечије, шта је слобода, сопствена слободна воља. Шта је пример лепоте, слободе, личне жеље, личне мисли без ичијег наметања, сугестије или осуде. Јер ма колико трубили о различитости, и очигледној истини да нисмо сви исти, управо највећи заговорници те тезе често покушавају да се уклопе у оно „нормално“ друштво не би ли били део њега па по цену губитка сопственог индивидуализма, свога Ја.
Ту негде се изгубио осећај појединаца а поготово групе за неко „више добро“, спознаја да је сам чин вишег, општег добра чини целој заједници, држави добро на дуже стазе, док појединац који нема тај осећај или га занемари потисне услед коначне могућности да то добро подели и учини боље и себи и другима, задржи не би ли сам врло кратак период уживао у одређеној добити. Уопште не мислећи на будућност оних који долазе после њега, макар то били и најближи његови, на пример деца, која ће свакако осетити последице његовог себичлука (усе, насе и посе), јер за такве , а то је велика већина, не постоји будућност, не постоји сутра, а камоли да постоји још неки свет након физичке смрти у ком се рецимо по чињењу овде, тамо одређује и даља судбина.
