Мјешовита комисија СПЦ и хрватски бискупи без сагласности о Степинцу
1 min read
Алојзије Степинац
Мјешовита комисија СПЦ и Хрватске бискупске конференције која је имала задатак да расвијетли дјеловање хрватског кардинала Алојзија Степинца уочи, током и након Другог свјетског рата, одржала је још један састанак у Риму на којем је констатовано да ставови двије стране о тој теми остају супротстављени, преноси РТС. Постигнута је сагласност о могућости будуће сарадње.
„Чланови Комисије сложили су се да је овај рад омогућио боље разумјевање историје у годинама између Првог свјетског рата и 1960. године, када је Степинац умро,“ стоји у заједничком саопштењу представника СПЦ и ХБК . Они су истакли да су препознали великодушност папа Фрања који је, како се наводи, добродушно прихватио молбу патријарха Српске православне цркве Иринеја, и одлучио да формира ту комисију.
„Комисија је дошла до закључка да су различити догађаји, наступи, списи, ћутање и ставови остали предмет различитих тумачења,“ наводи се у саопштењу и додаје да је проучавање живота кардинала Степинца показало како су двије цркве биле изложене различитим окрутним прогонима и да су имале своје мученике и исповједиоце вјере, преноси РТРС.
У име ХБК били су присутни: загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић, бискуп пожешки Антун Шкворчевић, бискуп мостарско-дувањски Ратко Перић, као и Јуре Кришто и Марио Јареб из Хрватског института за историју.
У име Српске православне цркве били су присутни: митрополит црногорско-приморски Амфилохије, митрополит загребачко-љубљански Порфирије, епископ новосадски и бачки Иринеј, епископ пакрачко-славонски Јован и стални представник Србије при Унеску Дарко Танасковић.
Раније су представници Римокатоличке цркве из Хрватске казали да ће Степинац бити проглашен свецем без обзира на ставове СПЦ али да ће они бити саслушани.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
да ли…
https://www.youtube.com/watch?v=a_j4WFwBCmY
da je VJECNA SRPSKA CRNA GORA.
A ima li živog i razumnog čovjeka koji se nadao da će se mišljenja ovih dviju strana poklopiti. Nijesam siguran da je i sam predlog patrijarha Irineja svrsishodan. Ne mogu vjerovati da ima neko ko može povjerovati da neko ko je na čelu katoličke crkve u Hrvatskoj podrži bilo koga ko je protiv stvaranja nezavisne države Hrvatske. Isto tako ne mogu da shvatim da neko ko se iole razumije u istoriju prve Jugoslavije da može i pomisliti da su Hrvati prihvatili novu vlast kao svoju. Jednostavno Hrvati nikada nijesu prihvatili da budu pod srbijanskom dinastijom i da budu dio srbijanske kraljevine. Svi problemi između Srba i Hrvata (barem oni veći) su počeli kada su im Francuzi i ostale velike sile nametnuli da budu dio srbijaske kraljevine. Do tog momenta nije bilo nekih velikih trvenja između ta dva naroda. Kamo sreće da do toga nije dolazilo i da je Hrvatska, od samog početka dobila samostalnost. Tada bi smo imali mnogo više Srba na Balkanu i naše sudbine bi bile sasvim drugačije.
„Srbijanska kraljevina“, nikad nije postojala, nego Kraljevina Srbija!
i ništa nije srbijansko, nego srpsko
Kada sam napisao srbijanska kraljevina, mislio sam na kraljevinu Jugoslaviju. To vi dobro znate ali ne želite da znate. Zbog toga što sve na zemlji smatrate srpskim vam se i dešavaju neke ružne stvari. Ukoliko želite da vaša država i nacija opstanu i prosperiraju morate shvatiti da na svijetu pa i u samoj državi Srbiji žive i ljudi koji nijesu Srbi i koje iritira kada ih silom svrstavaju u taj nacionalni korpus. Mislim da je za većinu pojmova u Srbiji ispravnije reći srbijansko nego srpsko. Pojam „srbijansko“ je mnogo veći i neodređeniji od pojma „srpsko“. Zbog toga ga upotrebljavam kada objašnjavam nešto što izlazi iz konteksta onoga što se podrazumijeva pod „srpsko“.
Izdajnicka posla.
„Чланови Комисије су се такође сложили да је њихов рад омогућио боље разумевање историје у годинама између Првог светског рата и 1960. године, године смрти кардинала Степинца. Такође је било могуће да се осветли живот и службу једног важног католичког пастира у посебно проблематичном историјском периоду.
Дошло се до закључка да су различити догађаји, наступи, списи, ћутање и ставови још увек предмет различитих тумачења. У случају кардинала Степинца, тумачења која су углавном давали католици Хрвати и православни Срби остају и даље различита.
Проучавање живота кардинала Степинца показало је да су све цркве биле изложене окрутним прогонима и имале своје мученике и исповеднике вере. У том смислу, чланови Комисије су се сагласили око могућности будуће сарадње, у погледу заједничког рада, како би поделили сећање на мученике и исповеднике вере обеју цркава“
E moj brate Gojko, srpska posla! Yebiqa!!
Ђакон Добривоје Каписазовић, близак сарадник митрополита скопског Јосифа, у својој књизи о њему, бележи: „Крајем 1941. године дошла је код митрополита Јосифа (као код заменика Српског патријарха) једна делегација Словенаца који су нашли уточиште у Србији и изјавила жељу Словенаца да приме православну веру. Митрополит Јосиф је поразговарао са члановима делегације и на крају им очински саветовао да то питање оставе за крај рата, па ако остану при својој жељи – да приме Православље. Јер ако би се сада покрстили рекло би се да је то под неком присилом и да је Српска православна црква користила њихове прилике и тешку ситуацију; а он не жели да се икакав приговор учини Српској цркви“.
А колико је Степинац заиста био против усташког режима, кога се Рацингер јавно одриче, довољно је писано. Додуше, надбискуп загребачки је у неким својим прповедима у доба рата устајао против расизма и насиља, али га то није спречавало да буде војни викар усташке војске, члан НДХ Сабора, носилац усташких одликовања и, наравно, координатор прекрштавања Срба у Павелићевој монструм-држави. Да и не говоримо да је ватрено бранио НДХ у Ватикану, који је, преко Владе Краљевине Југославије, био одлично обавештен о злочинима хрватске CivitasDei. Године 1943, Степинац је папи Пију Дванаестом поднео Меморандум у коме, између осталог, пише о вековној верности Хрвата папи, и упозорава га шта би се десило ако би НДХ пропала:“/…/ Њезином пропашћу или фаталним смањењем – тисуће најбољих хрватских вјерника и свећеника жртвовало би драговољно и радо своје животе да запријече ту могућност. Не би било уништено само оних cca24оооо прелазника са српског православља, него и читаво католичко пучанство толиких територија са својим црквама и својим самостанима/…/ Напредак католицизма је најуже повезан са напретком Хрватске Државе, његов опстанак уз њен опстанак, њезин спас-његов спас“.
А 10. јуна 1943. усташки изасланик у Риму, Лобковиц, јавља да је Степинац много учинио за НДХ пред Куријом:“/…/ Надбискуп је врло позитивно извијестио о Хрватској. Нагласио је, да је неке ствари с којима се он иначе никако не слаже – прешутио, само да створи о Хрватској ШТО БОЉИ ДОЈАМ/…/ Много је у Ватикану изтицао наше законе за злочин побачаја, који су закони у Ватикану врло добро примљени /…/ Надбискуп је на темељу тих закона ОПРАВДАО ДЈЕЛОМИЧНО И ПОСТУПАК ПРОТИВ ЖИДОВА (толико о Степинчевом заступању Јевреја, нап.В. Д.), који су код нас били највећи поборници и најчешћи извршитељи злочина овакве врсти“. (Степинац је бранио усташке законе против побачаја у доба док су усташе вадиле нерођену србску децу из утроба мајки, и на каме их набијали; оваква хипокризија је метастаза оног лицемерја због кога је Достојевски тврдио да је папизам гори од атеизма, јер проповеда изопачени Христов лик.) А званични усташки лист, „Хрватски народ“, 27. јула 1944. године пренео је поруку Степинца да је „непоколебљиви оптимист“ о будућности Хрвата. Новине су хвалиле Степинца због улоге коју је имао у Ватикану, бранећи НДХ.
После рата, Степинац је на Каптолу скривао како усташке злочинце, тако и њихову архиву, али и злато опљачкано од жртава, које је, једним значајним својим делом, завршило у ватиканским трезорима.
Какав је Степинац био „бранитељ“ Срба, посведочио је и његов секретар, монсињор Стјепан Лацковић, који се вратио у Хрватску после 45 година емиграције (и дао интервју „Азур журналу“ број 9, за јануар 1991. године), који је водио спискове прекрштених Срба:“/…/ Многи православаци који су овдје живјели стољећима исто су тако поздравили ту прилику да могу сада с Хрватима католицима бити у једној вјерској заједници/…/ Политичка власт (усташе, нап.В.Д.) је мислила да ће ријешити питање и нашег суживота и заједништва./…/ Сви морамо доћи у једну заједницу дјеце људске, а то није никаква политичка установа, већ католичка црква/…/“
Дакле, Лацковић ни једном једином речју није изразио жаљење што су Степинац и он сам учествовали у НАСИЛНОМ КАТОЛИЧЕЊУ СРБА, него је тврдио да је Павелић тиме хтео да дође до „срећнијег суживота“ на простору НДХ… Толико о Степинцу, кога Ватикан представља као „хуманисту“ и заштитника Срба, Јевреја и Рома,и о коме треба да се „преговара“…
др Владимир Димитријевић
Cude me tvoji pojedini prosli komentari, s obzirom da pratis rad v. dimitrijevica.