У петак, 19 септембра, у порти Цетињског манастира, одржана је промоција књиге ”Драги мој мучениче” – Документи из збирке ”Ловћенска капела” митрополита Данила Дајковића, која је недавно изашла у издању Издавачко-информативне установе ”Светигора”, а благодарећи труду професора Веселина Матовића који је и приређивач овог издања.
О књизи су говорили Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски господин Јоаникије, др Милена Мартиновић, протојереј-ставрофор Гојко Перовић и професор Веселин Матовић. Модератор вечери је био уредник издавачке дјелатности ”Светигоре”, протојереј Александар Лекић.
Промоцији је присуствовао и Његово преосвештенство Епископ диоклијски господин Пајсије, те бројно свештенство.
На самом почетку сабране је поздравио отац Александар, који је казао да је, ова књига докумената и свједочанстава једног таквог тешког времена, угледала свјетлост дана управо благодарећи блаженопочившем митрополиту Данилу, који је, како је казао, ”био изузетан административац” и врло пажљиво и мудро сабирао и нумерисао сва могућа документа о дешавањима везаним за Ловћенску капелу и њено рушење.
”Ријечи су блаженопочившег митрополита Амфилохија да је то било можда и најсмутније вријеме у осмовјековној историји Митрополије Црногорско-приморске, вријеме архипастирског рада владике Данила”, казао је отац Александар.
Вече је уводним словом отворио и сабране благословио Високопреосвећени митрополит Јоаникије.
Митрополит црногорско-приморски господин Јоаникије је казао да је Митрополија црногорско-приморска основана прије 8 вјекова, да има непрекинут континуитет, те изграђен идентитет који је прије свега хришћански, православни, светосавски, српски, а не мање и црногорски, те да је њена дужност да брине о свеукупном хришћанском наслијеђу које баштини, а посебно о наслијеђу њених архијереја.
”Сјећамо се и имамо тај благослов да смо се овдје вечерас окупили поред гроба блаженопочившег митрополита Митрофана Бана, поред ћивота Светог Петра Цетињскога, поред гроба митрополита Саве Петровића, испод Орловог крша и гроба митрополита Данила I Петровића, испод Ловћена, испод Његошеве капеле која се на небо вазнеијела испод његовог освештаног гроба. Али вечерас ћемо говорити највише о заслугама блаженопочившега митрополита Данила Дајковића”, рекао је Високопреосвећени митрополит.
Осврћући се на име које носи ова књига, он је нагласио да је митрополит Данило добровољно изабрао мучеништво, да би: посвједочио име Божије, одбранио свету вјеру православну, супротставио се безакоњу, одбранио Његошев аманет и Његошеву капелу.
”Супротставио се безакоњу које се спремало и које је спроведено. И у том смислу неко ће рећи да је он поражен у тој неравноправној борби, да је сила надјачала, да све оно што је он радио није достигло одговарајући успјех, ни одговарајући циљ. Неко ће рећи да је то све било узалудно. Међутим, кад све то погледамо са духовне стране и кроз духовна мјерила, видимо да је он у тој борби коју је витешки водио – успио, да је однио моралну побједу”, казао је Митрополит и додао да је то за нас данас велики духовни капитал.
Он је додао да је у заоставштини митрополита Данила пронађено доста изузетно важних докумената која ће, како је казао, ”у много чему допунити наша знања о ономе шта се тада догађало”.
”О капели ће се говорити и у будућности. То је просто постала наша тема. Због чега? Због Његоша и Његошевог аманета. Не може Црква да се одрекне Његоша нити његовог аманета. Црква се мора држати Његошевог аманета и мора поштовати Његошеву последњу вољу. Посебно зато што је он са проклетством оставио завештање да се сахрани у његовој задужбини на Ловћену, а ко то не буде испунио, да на њему остаје његово проклетство. Ми се морамо борити за испуњење његовога аманета. Да би се Његошев аманет испунио, да бисмо подигли Његошеву цркву на Ловћену, да бисмо исправили тај гријех који је Црна Гора учинила према Његошу, морамо прво знати шта се догодило. Најбољи, најубједљивији, аутентични свједок свих тих догађања је блаженопочивши митрополит Данило Дајковић”.
Владика је нагласио да је митрополит Данило прозрео намјере тадашњих комунистичких власти, чији је циљ био да сруше капелу и погазе Његошев аманет, а не да саграде Његошу споменик.
”Да је главни циљ био да подигну Његошу споменик, могли би га подићи било гдје друго, на прикладном мјесту, па чак и на Ловћену, али да не руше капелу. Међутим, био је просто једини услов власти да се руши капела. Они су то цинично називали ’дислокацијом капеле‘. А он каже: ’То није никаква дислокација, него рушење‘. Они су се због тога љутили. Љутили су се посебно због тога што их је упозоравао да су се нашли у истом послу као аустроугарски окупатори 1916. године који су рушили Ловћенску капелу. То је била жива истина, а они су говорили да то нема никакве везе; шта прича овај Митрополит, тај поп или како су га већ омаловажавали, а је он говорио истину а истина их је бољела. Зато су, видјећете то у овој књизи, ко је то радио, црногорске власти тражиле од Јосипа Броза одобрење да се смијени митрополит Данило Дајковић. А Броз који је иначе стајао иза рушења Ловћенске капеле је рекао: ’То није мој посао, видите то ви.‘ Није хтио о томе да се изјашњава. Просто их је презрео, а они су му се додворавали. Видјећете то из ове књиге.”
Високопреосвећени Митрополит Јоаникије је подсјетио и да су тадашње власти имале намјеру да окрену свештенство против митрополита Данила, у чему нису успјели, јер су и у то вријеме у огромној већини свештеници остали вјерни Цркви.
”Правили су се планове о томе да организују групу свештеника која би се отцјепила од Митрополије, па да се смењује Митрополит, и таквих планова је било. Видећете ко је то све предлагао, али хвала Богу, он је у име Цркве водио ту борбу поштено, витешки, зналачки, са јаким аргументима, непобитним. У том погледу, пошто су његови аргументи били на много већем нивоу и били подкријепљени истином и снажним разлозима, ми можемо рачунати да је он велики морални побједник у овој борби, нарочито због тога што је истрајао до краја и употријебио сва могућа средства која су му била на располагању да заштити Ловћенску капелу.”
Владика је на крају закључио да се у књизи поред свих осталих докумената налазе и они списи који говоре о великој подршци коју је у својој борби имао митрополит Данило, како међу домаћим свештенством из Црне Горе, тако и међу архијерејима широм Српске цркве.
Наводећи цитат из текста професора Благоте Гардашевића, објављеног у Православљу, а који је такође сачуван у личној архиви митрополита Данила Дајковића, о томе како се и гдје сахрањују епископи, те о томе како се Црква не смије сагласити са тим да се из Његошевог гроба извади крст или да се на његовом гробу не може одржати панахида и понови случај рушења његове капеле, др Милена Мартиновић је казала да сматра да је у овом тексту изнешена суштина свега реченог – да није смјело доћи до рушења Негошеве капеле и скрнављења Негошевог аманета.
Она је подсјетила да је њен покојни отац био један од ријетких Цетињана који је подржавао митрополита Данила у намјери да се сачува капела на Ловћену, а њен покојни ђед, свештеник Симо, један од оних који је са митрополитом Митрофаном Баном пренио Његошеве земне остатке са Ловћена у Цетињски манастир, непосредно прије аустроугарског бомбардовања капеле, како не би биле оскрнављене.
”Мој покојни отац је једном приликом дао интервју , била је полемика да ли да се маузолеј стави на Ловћен или да се маузолеј подигне негдје у оквиру Цетиња, мој отац је тада рекао да између Негошевог завјета, који је, зна се – да се сачува његов гроб и скромна капела на Ловћену, да се не дира одатле, и између, како је говорио, Мештровићевог завјета – да се стави Негош у фараонску гробницу, јер она само може личити на такву гробницу, као такав споменик, да се на такав начин један црногорски владика оскрнави, односно његове кости, да он бира Његошев завјет, односно Његошев аманет. Рекао је да је сама планина споменик, а да је капела круна на тој планини, и да никакав велелепни споменик, који је требао да буде у част владици Раду као пјеснику, филозофу и владару, не треба подизати на Ловћену, на том мјесту гдје је он себи завјетовао свој гроб, него да Мештровић, који јесте свјетски вајар, може да подигне споменик али негдје у оквиру Цетиња, а никако да се Његошеве кости преносе из капелице у тај маузолеј. Наравно, ни владика Данило Дајковић, ни мој покојни отац, ни бројни интелектуалци тадашње Југославије, нису успјели у том науму да се капела сачува.”
Др Милена Мартиновић је додала да сама одлука Његошева да себи сагради капелу на врх Ловћена, није нимало случајна.
”Сами Његош при том свом завјештању, када је одлучио да сагради себи завјетну капелу на врху Ловћена, та мала скромна капела која је кружног облика или ротонда, тако се зову те црквице и потичу из ранохришћанског периода и служиле су да се у њима сахрањују црквени великодостојници кроз све вјекове, од самог почетка хришћанства, и да се, наравно, на њима стави крст, а служиле су као маузолеји тим црквеним великодостојницима или су служиле као крстионице, још од времена цара Константина. Тако да није сасвим случајно што је Његош тражио на врх Ловћена или Језерског врха, такву малу црквицу – ротонду, јер са крстом на врху, она је тада имала улогу да кажемо највећег врха за то вријеме, колика је била територија Црне Горе, а с обзиром на то да у хришћанству круг представља спајање са Христом или вјечни живот, васкрсење, па је тако и Његош са крстом на највишем врху симболично штитио црногорски народ који је са једне стране био окупиран од Турске, а са друге стране, према Боки од Аустроугарске. На тај начин је он штитио православни народ Црне Горе, што је касније ушло и у симболику грба Црне Горе. Управо та вјера је и одржала Црногорце у борби за слободу”, казала је др Милена Мартиновић.
Подсјетивши на бесједу Светог апостола Павла на атинском тргу, протојереј-ставрофор Гојко Перовић је казао да та бесједа није завршила славно и да је само неколицина пристала уз Павла, док му се, како биљежи очевидац, Свети апостол Лука, ругала. Он додаје да се та ситуација у Атини није промијенила до краја живота апостола Павла, али да је ипак Атина данас један од најугледнијих хришћанских градова.
”Што значи да је проповјед хришћана, угледајући се на Господњу проповјед – она има кад. За њу не постоји никакво временско ограничење. Истина, ако се једном каже, чак и кад се оћути, зна да свједочи. Знате и сами, то ћутање Господње пред Пилатом докле се чуло, а колико су Пилатове ријечи и гомила, како Његош каже за једну другу ситуацију ”безумне скупштине”, колико је то остало као некаква бука, без икаквог смисла.”
Он је нагласио љепоту и важност писама забиљежених у овој књизи, те додао да су и наслов и дух књиге јеванђелски.
”Као што се адвокат Поповић обраћа митрополиту Данилу ’Драги мој мучениче‘, тако се и апостол Лука обраћа Теофилу и каже: ’Љубљени мој, племенити Теофиле сад ћу да ти напишем шта сам видио‘, а каже: ’Чуо сам да си и од других чуо о Христу, па ћу ја да ти напишем нешто што сам успио да сазнам детаљно и да додам на оно што си ти већ чуо‘. Дакле, Јеванђеље је писмо пријатеља пријатељу и буквално је наслов ове књиге и дух ових писама које митрополит Данило пише и џелатима капеле и својим пријатељима и преписка са адвокатима и људима који су били спремни да му помогну, па има и неких који су обећали помоћ па у задњем моменту баш не могу да му изађу у сусрет, има ту свега…Дакле, Јеванђеље је писмо пријатеља и наслов и дух ове књиге је баш тако јеванђелски”, казао је отац Гојко.
Додао је и да су писма апостола Павла писана ”од муке”, као и писма митрополита Данила.
”Како се Божија ријеч пројављује у људском писму, у тим интимним порукама, које су некад остајале само између двоје људи, тако само Бог зна за њих. А кроз њих се открива истина Божија и темељи се нешто будуће што ће бити добро.”
Отац Гојко је нагласио да је за њега главни утисак у књизи – дух Великог четвртка и Великог петка.
”Колико пута смо у животу прочитали и читаћемо оних дванаест страсних Јеванђеља и сваки пут ко год је учесник тог богослужења скоро да се запита: Па је ли могуће да нико не види да ће овај човјек да пострада на правди Бога и да никога нема ту да му помогне? Ни Пилат, који би радо да га ослободи, ни апостоли, који су рекли да ће да погину и да дају живот, једноставно та неминовност зла, коју гледаш и којој у датом тренутку не можеш ништа, увучена је у редове ове књиге. Једно писмо, друго писмо, једна сједница Скупштине општине Цетиње, једна Уставног суда – сједе Ђурановић, Милатовић, Видоје Жарковић, нешто се договарају како са Митрополитом, како са свештенством. Просто све иде ка томе крсту и јасно је из перспективе Голготе да је тај крст био једна неминовност која нам је дала живот, али некако нам је непријатно кад се тај крст дотакне мало и нас”, казао је отац Гојко Перовић.
Он наводи да из ове књиге сазнајемо како су митрополиту Данилу и из Скупштине Црне Горе и Скупштине општине Цетиње објашњавали да то што је на Ловћену није црква, те налазимо за наше вријеме значајан и детаљан извјештај архитекте Велише Поповића који је по налогу југословенских власти и краља Александра радио на обнови капеле, а у његовом извјештају пише да је ”сав камен који је затекао на Ловћену уградио поново, а нови је донешен из мајдана на самом Ловћену”.
Протојереј-ставрофор Гојко Перовић наглашава да га је у књизи највише потресла једна реченица из саопштења Скупштине општине Цетиње која гласи:
„Никаква базилика или црква, без обзира на њену величину и архитектонску-умјетничку вриједност, ни изблиза не би изразила ни Његошев дух, ни дух црногорског народа, поготово данашње револуционарне генерације Црногораца, па је инсистирање на очувању капеле усмјерено против црногорске националне равноправности и самим тим има за циљ да се дух садашње генерације црногорске нације врати у XIX вијек, у српско-православне и криво усмјерене национал-романтичарске егзистенције.“
Отац Гојко закључује да смо, како је рекао, ”у 2020. добили један нови легитимитет за све ово што је овај старац писао.”
”И за адвоката Поповића и за све знане и незнане”, гдје смо, како наводи, ”као грађани Црне Горе изашли и рекли да не видимо да је то ’криво усмјерена егзистенција‘, јер, не ради се само о 19. вијеку, већ од архонта Петра, преко Светог Саве, Немањића, Црнојевића и свих владика”. У времену када се говорило о грађанској и секуларној држави, казао је отац Гојко, јасно смо рекли: ”Ми не видимо да је то криво усмјерена егзистенција.”
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
