Mitropolit Joanikije: Kome smetaju reči patrijarha, neka se zabrine za zdravlje
1 min read
foto: Boris Musić
Naš patrijarh je napadnut zbog izjave povodom početka božićnog posta gde je pozvao svoj narod da se ne tuče po ulicama. Šta će drugo da kaže srpski patrijarh kad vidi svoju duhovnu decu da se tuku pesnicama, motkama i kamenicama i jedni drugima razbijaju glave, nego da sa očinskim bolom u duši pozove sve koji to čine da se ne biju nego da čuvaju jedni druge.
Nije mi jasno kome smetaju blage reči Njegove svetosti „svako je svakome potreban, ne možemo jedni bez drugih“, a onda poziva na mir i „dvojednu ljubav prema Bogu i prema bližnjem, što znači (na ljubav) prema svakom čoveku“. Ako nekome smetaju ovde navedene patrijarhove jevanđelske i očinske reči, onda taj treba da se zabrine za svoje duhovno stanje i zdravlje.
Ovim rečima mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije, za „Novosti“, komentariše uvrede na račun prvojerarha SPC, koje su u javnosti i na društvenim mrežama iznosile pojedine pristalice protesta u Srbiji.
Slične uvrede doživljavao je i patrijarh Irinej, pa i Pavle. Kako to ocenjujete?
– Iz sadašnjih napada na patrijarha vidi se da ga pojedinci nisu razumeli ili nisu hteli da ga razumeju da je on sve verne pozvao na put slobode: da prevaziđemo sebičnost i isključivost i da se svako nauči pružati pravo i prostor drugome „da izražavajući svoju slobodu i svoje darove i sposobnosti, na miran, civilizovan i demokratski način doprinese dobru po svim pitanjima od opšteg značaja kako za sadašnjost, tako i za budućnost naroda i države“. On ovim rečima zastupa najširu slobodu ličnosti, svakoga ko želi da se bori za dobro svog naroda i ujedno naznačuje na koji način se to dobro može postići. Upozorava da se motkama i kamenicama ne može postići ništa dobro, kao što je davno rekao naš narod – da zlo dobra doneti neće. Onima koji su pre trideset godina nasred Terazija izvređali patrijarha Pavla trebalo je dosta vremena da se za to pokaju, a ovima koji sada neosnovano prozivaju patrijarha Porfirija trebaće vremena da shvate širinu njegove misli i dubinu njegove brige i ljubavi za povereni mu narod.
Tenzije nisu ništa manje ni u Crnoj Gori…
– Uveren sam da su zavade u Crnoj Gori proizvedene na veštački način. One su opasne, ali su i rešive. Mnogima su dobro došle podele u našem narodu i dugo se na njima radilo i spolja i iznutra. Prirodno je da nam treba vremena da ih prevaziđemo, da se bratski razumemo i izmirimo. Siguran sam da je to iskrena želja kod svih bez obzira na to ko je sada na kojoj strani.
Nemile scene ponovile su se na Cetinju i posle vašeg ustoličenja. Kao da se pojedini ne mire sa tim što ste seli na tron Svetog Petra Cetinjskog?
– Rado pominjem one svečane trenutke kada smo duboko osećali jedinstvo cele pravoslavne Crne Gore koja je predvođena našim patrijarhom Porfirijem ustoličavala svog mitropolita. Tu svečanost nije moglo da pokvari ni paljenje guma, ni pravljenje haosa na Cetinju. Za taj haos nije krivo većinsko, tradicionalno i čestito Cetinje, nego pojedinci iz vrhuške bivšeg režima. I ovom prilikom kao i mnogo puta dosad pokazalo se da kroz Crkvu, njeno hristoliko zajedništvo živi Njegoševa Crna Gora i da je snaži blagoslov Svetog Petra Cetinjskog i Svetog Vasilija Ostroškog.
Često se od tzv. građanskih snaga i u Srbiji i u Crnoj Gori čuje da se SPC meša u državna pitanja. Ima li tu istine?
– U svim civilizovanim zemljama sa hrišćanskom većinom poželjno je da Crkva bude aktivni činilac društva. Ona kao baštinik vekovnog duhovnog iskustva, predanja i znanja uvek može i treba da pomogne široj društvenoj zajednici u razrešenju suštinskih životnih pitanja koja se tiču smisla života. Što se tiče onih koji nas blate i optužuju za sve i svašta, pa i da se bavimo stranačkom politikom, meni je žao što su pali iz veronauke i što su se svojevoljno i zasluženo, nadam se privremeno, do njihovog pokajanja, našli izvan okrilja Crkve.
Vratićemo kapelu na Lovćen
Jednom ste rekli da će doći dan kada ćemo „na svojim ramenima izneti kamenje na Lovćen i vratiti Njegoševu kapelu“. Koliko je taj dan blizu?
– Verujem da će se to dogoditi zato što je povratak kapele na Lovćen ispunjenje Njegoševog amaneta da njegove kosti počinu u crkvi dug i obaveza cele Crne Gore prema njenom najvećem geniju. Rušenje kapele je bio nalog sa vrha komunističkih vlasti koje su se u tom zločinu poistovetile sa nekadašnjom austrougarskom okupacionom silom koja je srušila Njegoševu kapelu 1916. godine.
Novosti
Evo odgovora http://borbazaveru.info/content/view/15217/1/
http://borbazaveru.info/content/view/15217/
Ravnodušnost prema Bogu donosi ravnodušnost prema svemu ostalom, donosi moralnu degeneraciju. Vjera u Boga je velika stvar. Kad čovek vjeruje u Boga onda voli i svoje roditelje, svoje ognjište, svoje srodnike, svoj posao, svoje selo, opštinu, svoju državu i Otačastvo svoje. A neko ko ne voli Boga i svoju porodicu – ne voli ništa, jer, i Otačastvo je jedna velika porodica…Hoću da kažem da sve otuda polazi. Ako čovek ne vjeruje u Boga, neće imati obzira ni prema porodici, ni prema svom zavičaju, ni prema svome otačastvu. I to je ono što neki žele da unište, zato i stvaraju duh nemara…Gledaj u uzrok. Možda ćemo morati da preživimo mnogo od onoga o čemu se govori u Apokalipsi. Nastupilo je otpadništvo (apostasija) i preostalo je još samo da dođe „sin pogibli“ (2. Sol. 2,3). Svijet će se pretvoriti u ludnicu… Videćemo kako se zbivaju najneverovatniji, najbezumniji događaji, ali je dobro samo to što će oni veoma brzo smjenjivati jedan drugoga. Ekumenizam, zajedničko tržište, jedna velika država, jedna svjtska vlada, jedna religija, skrojena prema njihovoj mjeri – takvi su planovi mračnih sila.
Mene uznemirava vladajući spokoj. Nešto se sprema. Mi još nijesmo shvatili kako treba, ni to u kakvom vremenu živimo, ni to da ćemo umrijeti. Šta će iz toga proizaći, ne znam, stanje je jako teško. Sudbina svijeta zavisi od nekoliko ljudi, ali Bog još uvek drži kočnicu. Treba se mnogo i sa bolom moliti, da bi se Bog umiješao u ono što se dešava…Vrijeme je jako teško.
Nakupilo se mnogo pepela, đubreta, ravnodušnosti – i za to da bi sve to odletjelo, treba jako da dune… Strašno! Nastupila je vavilonska pometnja! Potrebno je da se Bog umiješa… Postoji veliki nemir. Sve se pomiješalo! Narodu je glava potpuno pomračena.
Pa ipak, bez obzira na to vrenje, ja osjećam u sebi neku utjehu, neku uvjerenost. Ipak ima hrišćana u kojima počiva Bog. Ima još Božijih ljudi, ljudi molitve i sveblagi Bog nas trpi i ponovo će sve dovesti u red. Ne bojte se! Mi smo preživjeli toliko nevolja i nijesmo nestali. Zar ćemo se uplašiti bure koja treba da se raziđe? Nećemo umrijeti ni sada! Bog nas voli. U čovjeku postoji sakrivena sila za slučaj potrebe. Teških godina će biti malo. Samo jedna oluja…Ne uznemiravajte se nimalo, jer je nad svime Bog, Koji upravlja svime i postaviće svakog na klupu za optužene da bi dao odgovor za učinjeno, u skladu sa čime će svako i dobiti nagradu od njega. Biće nagrađeni oni koji su na neki način pomogli dobro, a biće kažnjen onaj koji čini zlo. Bog će, na kraju krajeva, sve postaviti na svoje mjesto, ali će svako od nas dati odgovor za ono što je uradio u te teške godine molitvom, dobrotom…
Danas se trude da razruše vjeru i za to da bi se zdanje vjere srušilo, vade pomalo, po kamičak. Ali svejedno su za to rušenje odgovorni svi: ne samo oni koji ruše, već i mi koji vidimo kako se ruši vjera i ne trudimo se da je ukrijepimo. Zatim će ti kvaritelji smišljeno da nam zadaju još više teškoća, da se ozlobe na Crkvu, monaštvo. Sadašnjoj situaciji je moguće suprotstaviti se samo duhovno a ne po svjetski. Oluja će da se pojača još malo, da izbaci na obalu svo đubre, sve nepotrebno, a zatim će situacija da se razbistri. I jedni će dobiti čistu nagradu a drugi će da plate dugove.
Danas je mnogo takvih, koji se trude da iskvare sve: porodicu, omladinu, Crkvu. U naše vreme raditi za narod je – ispovjedništvo, jer država vojuje protiv Božijeg Zakona. Zakoni koje ona donosi su protiv Zakona Božijeg. Ali mi smo odgovorni za to da ne damo neprijateljima Crkve da sve unište. Čak sam bio u prilici da slušam i kako sveštenici govore: „Nemojte se vi time baviti, to nije vaša stvar!“ Kada bi oni molitvom dolazili do takvog stanja da se ni oko čega ne bi brinuli, ja bih im cjelivao noge. Ali ne, oni su nezainteresovani, zato što žele da budu svima „dobri“ i da žive pjevajući. Ravnodušnost nije dozvoljena čak ni mirjanima, a tim prije sveštenstvu.
Iskren, duhovan čovjek ne treba ništa da radi nezainteresovano. „Proklet svaki koji nemarno vrši djelo Gospodnje“, govori prorok Jeremija (Jer. 48,10)… Sada je rat, duhovni rat. Ja treba da bstojim naprijed. Koliko marksista, koliko masona, koliko satanista i svih drugih! Koliko bjesomučnih, anarhista, prelešćenih… Ja vidim šta nas očekuje i to me boli. U grlu mi je gorčina od ljudske boli…Vlada duh mlakosti, junaštva uopšte nema! Sasvim smo se iskvarili! Kako nas Bog još trpi? Današnje pokoljenje – to je pokoljenje ravnodušnosti. Ne rata. Većina i može samo za paradu. Bezbožnicima, huliteljima daju da nastupaju na televiziji. I Crkva ćuti i ne odlučuje te bogohulnike. A trebalo bi odlučivati takve. Žao im je da ih odluče, šta li? Hajde da ne čekamo da neko drugi izvadi zmiju iz rupe da bismo mi bili spokojni. Ćute zbog ravnodušnosti. Loše je to što su čak i ljudi koji imaju nešto u sebi počeli da se hlade i govore: „Zar ja mogu da izmenim situaciju?“
Ko su ovi sto su na ovaj komentar lupili minus? Je li moguce da ima tako praznih ljudi.
Brate u Hristu, svaka ti je na mjestu.
Dostojan nas Mitropolit,dostojan nas Patrijarh!
Pravoslavlje nikada ne može biti zamjena za Srpstvo, zamjena za rodoljublje.
Popovi, na koljena pred Srbe!
Nema bogodostojnog Srbstva bez Pravoslavlja, džabe ti krv i tlo bez Hristovog bogočovječnog plemstva u nama! Ali, pastiri nam od straha zaslabješe , to je muka.
komunjare komunjare vi volite samo pare
Džaba ih pereš navodnim komunizmom zna se svačiji trag..