Mitropolit Amfilohije: Kod nas sve počinje sa Kosovom i vraća se na Kosovo (VIDEO)
Mitropolit Amfilohije
Kod nas sve počinje sa Kosovom i vraća se na Kosovo, jer je Kosovo nosilac čojstva i dostojanstva Srpskoga naroda, bez obzira geografski u kakvom je ono položaju i pod čijom će vlašću biti, a mi se nadamo da će ponovo biti pod našom kad se obnovi čojstvo kod Srba. Ovdje je jako bitno da se vjernost Kosovskom zavetu očuva i da nas ona obnovi, kazao je mitropolit crnogorsko primorski Amfilohije, gostujući na televiziji „Hram“.
On je napomenuo da su „za svo stradanje naroda na Kosovu od vremena Drugog svjetskog rata do danas, kao i za ovu situaciju u kojoj se danas sa Kosovom nalazimo najviše krivi komunisti na čelu sa Josipom Brozom Titom“.
„Komunisti su nakon Drugog svjetskog rata zabranili povratak 150.000 prognanih Srba sa Kosova i Metohije, i tada je dobar deo Albanaca iz Albanije doseljen na Kosovo.
Onda kada se Broz okrenuo prema Zapadu, okrenuo se protiv Staljina, i htio je Albaniju da privuče sebi da bi je odvojio od Sovjetskog saveza. A onda su komunisti donijeli one zakone 1974. sa kojima je Kosmet dobio svojstva republike, ne formalno ali bukvalno jeste“, podsjetio je vladika i istakao:
„Svo nasilje koje je izvršeno na Kosovu od 1981. godine sramota je časnog šiptarskog naroda. Ali, oni su, podržani od Međunarodne zajednice, uspjeli da postignu to što su postigli.
To što se događa sada, to je plod svega onoga što se događalo od Drugog svjetskog rata na ovamo, ali ne toliko od Šiptara nego od naših komunista. Naši su srušili prvu Crkvu u Đakovici. Sve ovo što nam se sada događa je plod onoga što su komunisti sijali. Naši komunisti, komunistička partija i titoizam su roditelji ovoga stanja koji se danas na Kosovu događa“.
Crkva o Kosovu ne govori drugačije nego svih ovih vjekova
„Crkva je svoj stav prema Kosovu posvjedočila svih ovih 620 godina posle Kosovske bitke. Taj stav je i danas isti. Crkva danas ne govori ništa drugačije nego svih ovih vjekova.
I sad zamislite vi ove današnje Crnogorce, potomke Kralja Nikole, da se oni odreknu Kosova i da kažu da Pećka Patrijaršija, ćivoti Patrijaraha pećkih, ćivot Svetoga Kralja pripadaju nekome drugom a ne Srbima.
„Eno dole na Kosovu se opet obnavlja život, obnovljena je Bogoslovija koja je takođe bila srušena. Da smo slušali u ono vreme neke od tih dešperandusa koji su shvatili da je poslednja istorijska reč ovo što se dogodilo poslednjih 20 godina – ne bi obnavljali Bogosloviju u Prizrenu. A sada je tamo izašla već peta generacija đaka, obnovljena zgrada lepša je nego što je ikada bila blagodareći Crkvi našoj na Kosovu i episkopu Teodosiju“, kazao je vladika i istakao:
„Sve to potvrđuje da onaj koji zna šta je Crkva, zna da je ona vitalna sila koja je opstala i održala biće i dušu naroda ali i našu državnost u najtežim vremenima turskoga ropstva i Prvog svjetskog rata, pa onda i Drugog svjetskog rata.
„Nije ovo prva seoba Srba sa Kosova, bilo je preko 20 velikih seoba. Ona seoba pod Arsenijem III Čarnojevićem možda je bila i veća od ove sadašnje seobe pa tada niko nije doveo pod znak pitanja da taj prostor pripada biću srpskoga naroda, sa svim poštovanjem prema tom šiptarskom narodu koji se tamo doselio baš posle tih naših seoba, ili se poturčio. Ali prihvatiti to stanje koje je silom i podrškom međunarodnih faktora stvoreno i prihvatiti ga kao normalno stanje pa na njemu graditi budućnost, pogotovo sa strane Srbije i srpskoga naroda – ja to ne mogu da shvatim.
Niti mogu da shvatim ovaj duh potpunog očajanja kako je sve propalo. To mogu samo ljudi koji nemaju istorijskog osjećanja za ono što jeste ovaj narod od vremena Svetoga Save, Svetog Simeona Mirotočivog i koji ne mogu da shvate našu državnost“.
Za Njegoša Kosovska grobnnica bila živonosni grob
Mitropolit je podsjetio i na riječi Petra II Lovćenskog „koji je u ono najteže vreme, kada niko nije ni sanjao da može doći do oslobođenje Kosova, poručio knjazu Aleksandru u Srbiji „Ti u Prizren za Kralja ja u Peć za Patrijara“ i zapisao znamenite reči „Nade nema više ni u koga do u Boga i u svoje ruke“.
„Nadanje (ne beznađe) se naše zakopalo na Kosovu u jednu grobnicu. On je osjećao da je ta Kosovska grobnica živonosni grob. To je Hristova grobnica, to su Hristovi Hramovi, to su svetinje, to su sveta groblja koja su tamo bez obzira ko je sada biološki većina ili manjina. To je Bog dao našem narodu onda kada je narodima delio mesto življenja i njihovo mesto donošenja plodova. Ko ima pravo da se odrekne Kosovskog zavjeta?“, zapitao se Mitropolit Amfilohije i dodao da je Njegoš ovo shvatio u vrijeme kada nikakve nade za oslobođenje Kosova nije bilo, poručivši da je ovo što sada živimo i proživljavamo zlatno vreme u odnosu na to tada.
„Kako danas ljudi mogu, pogotovu u Srbiji i u ime Srbije i srpskog naroda da tako očajnički prihvate tu neku ‘realnost’ kako je oni nazivaju, zato što su to riješili neki Bler, Klinton, Solana i ne znam ko sve ne?
Pa šta sve oni nisu rješavali u svoje vrijeme pa je propalo. Koliko je samo tih moćnih sila propalo, evo uzmite samo npr. Austrougarsku. Nije ostao kamen na kamenu od te Austrougarske, blagodareći upravo toj maloj Srbiji“ rekao je mitropolit.
Izvor: NSPM, TV Hram
Srbi znaju za čojstvo i junaštvo.Uvjek su znali.Ima primjera koji nam ruše ugled ali vrlo malo.Većina od 90%su primjeri čojstva.
A procitaj i ovo ,mada ne prilici ovoj tami pa mi oprostite.
U leto 1992. na lokalitetu Crni vrh između Teslića i Tešnja mudžahedini su na svirep način, odsecanjem glave, lišili života trojicu srpskih mladića, Blagoje Blagojević, Nenad Petković i Branislav Đurić zalutali su na neprijateljsku teritoriju, raznoseći konjskom zapregom hranu vojnicima VRS na položajima. To je bilo kobno za njih, iako nisu učestvovali u borbama.
Mudžahedini su zarobljenicima odrubili glave, a onda je jedan od njih pozirao sa glavom vojnika Blagojevića. Glave su potom odnesene u lokalnu policijsku stanicu kao poklon načelniku Šemsudinu Mehmedoviću. On je danas poslanik u parlamentu BiH, a protiv njega je zajedno sa još sedam osoba vođena istraga povodom ovog slučaja.
Odsečene srpske glave iz baze u selu jablanica doneo je mudžahedin po imenu Zeid, koji je prtenu vreću uneo u zgradu policije bacivši je na sto dežurnog policajca. On je ishitreno upitao „Šta ste to donijeli, braćo?“, na šta je Zeid odgovorio: „što je načelnik tražio, mi smo uradili. Donijeli smo, brate tri vlaške glave njemu na poklon“
– Mehmedović je na to odgovorio „Da ste, bogd`o odsekli i hiljadu drugih“ – ispričao je u stravičnom iskazu jedan od svedoka na suđenju za ovaj zločin. Mudžahedini su odsečene glave srpskih vojnika ritualno pokazivali na tešanjskoj kuli, pred zgradom MUP i pred kapijom svog logora u Jablanici.
Evo i ovo
Austrijski potpukovnik August Šmit poginuo je u bici za Adu Ciganliju 1914. godine. Posle strahovitog otpora, srpske jedinice su odbile neprijatelja i posahranjivale vojnike i oficire s obe strane uz vojne počasti.
U džepu potpukovnika Augusta Šmita našli su neotvoreno pismo koje mu je poslala ćerka iz Beča. Preživeli srpski oficiri, na čelu sa majorom Đukićem, odlučili su da napišu pismo mladoj Austrijanki.
Evo teksta po sećanju Petra A. Kunovčića:
„Poštovana gospođice, sa teškim srcem i bolom u duši, iako smo neprijatelji, prinuđeni smo da Vam prvi javimo tešku vest da je Vaš neumrli tata, heroj oficir i komandant 32. austrijskog puka, danas herojski pao na čelu svoga puka, braneći svoga cara, svoju zemlju i svoju zastavu, a u teškoj borbi na srpskom zemljištu u Adi Ciganliji. Iako ste izgubili oca, imate njim da se ponosite, jer je herojski i dostojno jednog viteza-heroja, pa na polju časti, braneći svoju otadžbinu.
U isto vreme Vas izveštavamo da smo današnjom uputnicom poslali Vam 4.000 kruna, koji smo novac našli u džepu Vašeg pokojnog oca sa pismom i molimo Vas da nas o prijemu ovog novca izvestite, jer nam je mnogo stalo do toga da primite i novac i pismo. Vašeg oca dostojno smo sahranili sa svim počastima, obeležavajući njegov grob jednom primernom krstačom, tako da kad se svrše ratne operacije i zavede mir, Vi možete sa Vašom poštovanom porodicom doći u Srbiju i naći telo Vašeg tate pristojno sahranjeno i grob očuvan.
Primite naše najiskrenije viteško saučešće, da Vama i ostalima Vašima Bog podari dug i srećan život.“
„Poštovana gospodo, Vaše pismo primila sam sa najvećom zahvalnošću, iako je za mene bilo posve kobno, bez obzira na Vašu utehu. Zaista, ovakva pažnja dostojna je samo srpskih heroja oficira i ja sam Vam za to večno zahvalna. Isto tako i novac sam takođe primila na čemu Vam takođe hvala. U ovim teškim momentima za celu našu porodicu, Vaše pismo je zaista okrepljavajuće, utoliko pre i više što je naš tata zaista završio svoj život na braniku svoje otadžbine, dostojno svakog divljenja.
Ja sam već sa mnogim mojim drugaricama, uplakanih očiju, davala Vaše pismo da ga pročitaju i one su zajedno sa mnom plakale i divile se pažnji srpskih oficira heroja. Posle ovog pisma naročito cenimo podvige malene srbijanske vojske, koja je dostojna svakog divljenja“, navodi se u pismu ćerke poginulog oficira.
Ovo je još jedan dokaz da su Srbi oduvek držali lekcije iz časti, a nama za ponos je što smo potomci tih junaka i velikih ljudi.
Znaju oni koji treba da znaju.Evo ti nesto o tebi mrskim Srbima,citaj i divi se.
„U trenucima dok je nemački narod polako počinjao da saznaje za užase koji su nacisti počinili nad porobljenim narodima u njihove ime, otac Grisendorf je izrekao sledeće besmrtne reči:
“Naša otadžbina je izgubila rat. Pobedili su Rusi, Amerikanci, Englezi. Možda su imali bolje oružje, više vojnika, bolje vođstvo. Ali to je, u stvari, izrazito materijalna pobeda. Tu pobedu su oni odneli. Ali ovde, među nama, ima jedan narod koju je izvojevao jednu drugu i mnogo lepšu pobedu – pobedu duše, pobedu srca i poštenja, pobedu mira i hrišćanske ljubavi. To su Srbi!
Mi smo ih ranije samo donekle poznavali. Ali smo isto tako znali šta smo činili u njihovoj otadžbini.
Ubijali smo stotinu Srba, koji su branili zemlju, za jednog ubijenog našeg vojnika, koji je, inače, predstavljao vlast okupatora nasilnika. Pa ne samo to da smo činili, nego smo blagonaklono gledali kako su na Srbe tamo pucali sa sviju strana.
Znali smo da se ovde, među nama, nalazi 5.000 oficira Srba, koji su nekada predstavljali društvenu elitu u svojoj zemlji, a sada su ličili na žive kosture, iznemogli i malaksali od gladi.
Znali smo da kod Srba tinja verovanje: ‘Ko se ne osveti, taj se ne posveti!’.
I mi smo se, zaista, plašili, osvete tih srpskih mučenika.
Bojali smo se da će oni, po našoj kapitulaciji, raditi ono što smo mi sa njima činili. Zamišljali smo jasno tu tragediju i već videli našu decu kako plivaju kanalizacijom ili se peku u gradskoj pekari. Zamišljali smo ubijanje naših ljudi, silovanja, rušenje i razaranje naših domova.
Međutim, kako je bilo?
Kad su pukle zarobljeničke žice i kad se 5.000 živih srpskih kostura našlo slobodno u našoj sredini, ti kosturi su – milovali našu decu, davali im bombone! Razgovarali su sa nama! Srbi su, dakle milovali decu onih koji su njihovu otadžbinu u crno zavili!
Tek sada razumemo zašto je naš veliki pesnik Gete učio srpski jezik. Sad tek shvatamo zašto je Bizmarku poslednja reč na samrtnoj postelji bila „Srbija!“
Ta pobeda Srba je veća i uzvišenija od svake materijalne pobede! Takvu pobedu, čini mi se, mogli su izvojevati i dobiti samo Srbi odnegovani u njihovom svetosavskom duhu i junačkim epskim pesmama, koje je naš Gete tako voleo…
Ova pobeda će vekovima živeti u dušama Nemaca, a toj pobedi, i Srbima, koji su je izvojevali, želeo sam da posvetim ovu moju poslednju svešteničku propoved.”
Kasnije, na mestu na kojem su sahranjeni podignut je spomenik na kome piše: “Putniče, kad staneš kraj kostiju ovi’, na kolena klekni, glavu dole povi! Ovde leži Srbin, širom sveta hvaljen, u tuđinu dognan, zatvoren i spaljen.“
Čojstvo kod Srba!?
Zna li ko šta je to?
Svako od nas neka se nosi sa onim što mu ,,služi na čast“.
Sv. Filaret moskovski je govorio: ,,Ljubi svoje lične neprijatelje, neprijatelje roda preziri, neprijatelje Otačastva satiri“.
Kad budemo znali ko su neprijatelji, a ko su naši, šta smo to MI – pre svega, šta čini to MI, možda nam se malko i razbistri.
Dostojan naš preosvećeni vladiko.Na mnogaja ljeta.
KOSače, kosači tzv kozaci..stara antička naša ratnička tradciija…