Дан након повратка из посете латиноамеричком континенту, митрополит црногорско-приморски Амфилохије узео је учешће на научном скупу о манастиру Стањевићи, чије је освећење планирано следећег викенда. У паузи између литургије у цркви Свете Тројице у будванском Старом Граду и панела на научном скупу, митрополит Амфилохије се љубазно одазвао на моју молбу за интервју, истакавши да му је увек драго да говори за медиј који у свом називу има руски предзнак.
У јавности се последњих недеља много говори о намери Цариградске патријаршије да се директно укључи у црквени раскол који деценијама тиња у Украјини. Колико по Вашој оцени ове активности доприносе даљем заоштравању односа између две најважније патријаршије, Московске, која окупља највише верника, и Цариградске, прве по значају у православном свету?
–Нажалост све иде у том смјеру. Постављањем тзв. егзарха у Украјини, Цариградска патријаршија наставља са активностима које подсјећају на вријеме након убиства цара Николаја Другог Романова, на 20-е године прошлог вијека, када се на престолу цариградског патријарха налазио Мелентије Четврти Метаксакис. То је била једна по много чему дискутабилна личност, која је одиграла негативну улогу у историји православља.
Патријарх Мелентије Четврти нашао се на челу Цариградске патријаршије у моменту њеног највећег историјског распећа, када су милиони православних, углавном Јелина (Грка) из Мале Азије прогањани са својих вјековних огњишта. Он је покушао да губитак вјерника надокнади враћањем неких ингеренција цариградској патријаршији, које је она имала у вријеме када је Цариград био престоница Источно Ромејског царства (Византије). Тада је Цариградска патријаршија одиграла и значајну улогу у формирању аутокефалне српске и бугарске цркве.
С обзиром да је велики број његових дојучерашњих вјерника отишао у Европу и Америку, патријарх Мелентије Четврти покушао је да комплетну православну дијаспору, односно све православне који живе ван граница православних држава и тадашњих епископија канонских цркава, стави под ингеренцију Цариградске патријаршије. Он је ту идеју успио да дјелимично спроведе у дјело, у првом реду на примјеру Јелина. Остале православне цркве те тежње нису прихватиле, па данас српска, руска и остале цркве, сем оних јелиноговорних, имају своје епархије широм свијета.
Међутим у то вријеме, Цариград је Финској православној цркви, конституисаној након формирања финске државе 1920. године признао аутономни статус. То не представља аутокефалију у пуном капацитету, али су двије финске епархије издвојене из састава Московске партијаршије, којој су до бољшевичке револуције припадале, и укључене у Цариградску.
Нездрава политика цариградског патријарха Мелентија Четвртог у православном свијету настављена је и касније након његовог одласка са престола. Године 1923. одржана је Свеправославна конференција, на којој нијесу учествовале источне православне цркве укључујучи и руску. На конференцији је учествовала наша црква представљена каснијим патријархом Гаврилом Дожићем. Биле су тамо присутне и Бугарска и Румунска црква. На тој конференцији предложено је било да се усвоји нови грегоријански календар, што је одмах прихватила Цариградска патријаршија. Овај предлог начелно је подржао и наш представник, али на црквеном сабору одржаном у Београду предлог о усвајању новог календара је одбијен. Поједине цркве, иако су првобитно одбиле промјену, нови календар су прихватиле накнадно. Умјесто да овако важно питање буде ријешено на свеправославном нивоу, дошло је нажалост до молитвеног раскола кроз увођење новог календара.
Одлука о егзарсима у Украјини је управо наставак по много чему погубне политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса. Више од 300 година, тачније о 1686. године простор данашње Украјине налазио се под ингеренцијом Московске патријаршије, што нико није доводио у питање. Наша браћа у Цариграду морали би да схвате да ону улогу коју су имали у вријеме Византије одавно више немају. Цариградска патријаршија је и данас тотронос, првопрестолна црква, међутим то значи да она има право части, али не и власти. Цариградска патријаршија има право да иницира, али не и да доноси и намеће одлуке за свеправославни свијет. Како је стајало у канону Четвртог Васељенског сабора, епископ Византиона – Другог Рима, зато што се налази у престоници царства, гдје је и сједиште царског сената сикрита, има иста права као и епископ Првог Рима – римски папа.
Неки теолози у Цариграду данас постају заговорници новог папизма цариградског патријарха, што се покушава искористити и у односу Цариграда према Руској цркви. Ту нажалост има и уплитања политике, као што је било и у вријеме 20-их година и трагичних сукоба током Првог свјетског рата и оних који су непосредно услиједили и довели до пропасти руског царства. У данашњој Европи и Америци нажалост влада антируска идеологија, коју у неком мјери нажалост прихвата и Цариград. Наравно морамо бити свијесни да Цариградској патријаршији дана заиста није лако, међутим то овој инсититуцији никако не даје за право да намеће у суштини политичке концепције и под утицајем политике Запада разара јединство православне цркве.
Да ли се Српска православна црква званично одредила према спору Московске и Цариградске патријаршије у Украјини?
-Наша црква упутила је писмо цариградском патријарху. Садржај писма у цјелини још није доступан јавности. Писмо је преведено и на руски језик и достављено московском патријарху. У овом обраћању Српска православна црква веома документовано и аргументовано говори о проблему егзарха у Украјини.
Цариградском патријарху је указано на наставак политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса и његовог наследника патријарха Григорија Седмог, који је чак био склон да малтене прихвати тзв. живоцрковнике у Русији, неку врсту совјетске цркве која се одрекла патријарха исповједника Тихона и званичне руске цркве. Ова одлука, донијета под притиском историјских збивања, био је чин који није служио на част Цариграду, како му не служи на част ни ово што се сада догађа у Украјини. Ја сам лично веома изненађен да патријарх Вартолемеј, теолошки образован човјек, који је докторирао на канонском праву, прихвата политику патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса.
Као и у 20-им година, евро-америчке политичке силе и данас имају за циљ да разбију јединство православља. Послије бурних историјских збивања током последњих неколико вјекова само је православна црква остала јединствена на простору гдје живе православни народи. Ово што се догађа у Украјини није добро, ни за саму Цариградску патријаршију која губи на свом ауторитету у православном свијету, а у исто вријеме не доприноси се превазилажењу раскола, већ се тај раскол продубљује без икакве сумње.
Егзарси који су данас постављени у Украјини, од којих један долази из Цариградске патријаршије, подсјећају на јерархију створену за вријеме нацистичке окупације 1941-1943. Под притиском Хитлера, митрополит Василије Пољски неканонски је рукоположио епископе из групе аутокефалиста, тзв. самосвјатих. Послије пада нацизма, они су напустили Украјину и отишли на Запад. Украјински расколници били су на неки начин везани и за наш раскол у вријеме владике Дионисија у Америци.
То што се на сличним позицијама као у вријеме нацистичке окупације покушава ријешити сложен проблем раскола у Украјини, неће добра донијети ни Цариградској патријаршији, а ни осталим православним црквама.
Пре 2 године одржан је Сабор на Криту, који је бојкотовало неколико православних цркава, укључујући и Московску патријаршију. У којој мери тада испољено неразумевање две водеће православне патријаршије утиче и на актуелни спор око Украјине?
-Вјероватно је овај руски изостанак са Сабора на Криту у некој мјери оптеретио односе Московске и Цариградске патријаршије. Лично сам сматрао, а сматрам и данас да је Московска патријаршија погријешила што није присуствовала сабору, јер је учествовала у његовој припреми и потписала све пратеће документе у Женеви 27. јануара 2016. године. Штавише, Московска патријаршија се до последњег тренутка припремала да учествује у раду сабора.
Руско присуство и мишљење на Криту било би веома значајно, поготово по питањима која су се тицала дијаспоре. Усљед одсуства Московске патријаршије избјегнуто је да се ова питања ваљано размотре. Цариградска патријаршија је себе покушала поново да позиционира као надлежну за сву православну дијаспору. Представници српске цркве су реаговали и издвојили супротно мишљење, али заједно са Московском патријаршијом и другим православним црквама које нису дошле на Крит, ти наши ставови имали би јачу снагу.
Да ли је и у којој мери учешће представника СПЦ на Критском сабору пореметило њене односе са Московском патријаршијом?
–Било је притисака на нашу цркву да и она одустане од одласка на Сабор на Криту. Ми смо међутим донијели одлуку да на овом сабору ипак учествујемо. Важно је истаћи да смо ми на Криту заступали управо оне ставове које би заступала Московска патријаршија да је тамо била присутна.
Заиста, по мом схватању, Московска патријаршија није требала да пропусти Сабор на Криту, први од 1961, јер је управо она била најакативнија у његовој припреми. Један од главних разлога руског одсуства био је то што није постигнут консензус са Грузијском и још двије патријаршије, међутим никада на васељенском сабору нису присуствовале све православне цркве, већ су поједине цркве одлуке прихватале накнадно. Они којима није на срцу суштинско јединство православља искористили су руско одсуство са Сабора на Криту да покрену активности које су по мом суду безумне са становишта јединства православља.
Крајем октобра прошле године доделили сте Орден Светог Петра Цетињског председнику Ингушетије Јунус Бек Јевкурову, једном од најзаслужнијих за успешно заузимање приштинског аеродрома од стране руске војске у јуну 1999. године. У време највећег страдања српског народа на Косову и Метохији у лето и јесен 1999. били сте тамо. У којој је мери руско војно присуство помогло српском народу на Косову?
–Руско војно присуство на Косову и Метохији било је драгоцјено. Нажалост, убрзо је и отишла. Ваља истаћи да су команданти руске армије ту акцију наредили и практично спровели без знања предсједника Бориса Јељцина и тај подвиг треба да им служи на част. Штета је што руска војска и данас није на Косову и Метохији, међутим став Русије у СБ УН и другим међународним институцијама данас је такође веома драгоцјен не само што не признаје тамошњу лажну државу, већ и што подржава српски народ у одбрани својих права.
Руска подршка је много важна и драгоцјена, међутим постоји оправдана бојазан да садашње власти Србије не направе нешто слично што је урадила већ црногорска власт и признају независност Косова. Ипак добро је што власт у Србији за разлику од Црне Горе одржава добре односе са Русијом. Многе велике и моћне земље као што су Кина и Индија имају истовјетан став према Косову и Метохији као Русија. Недавно сам се вратио из Јужне Америке, континента на којем је само једна земља, Перу, под снажним притиском САД признала независнот Косова. Двије трећине човјечанства и даље не признаје ту лажну државу.
Сергеју Бубликову, саветнику у Амбасади Руске Федерације у Црној Гори уручи је орден Светог Петра Цетињског додељен председнику Републике Ингушетије Јунус Бек Јекурову од стране Светог Архиерејског Синода СПЦ.
Ове године митрополија на чијем се челу налазите обележила је 100 година од страдања царске породице Романов. У манастиру Дајбабе подигнуто је и спомен обележје Светим Царским Мученицима. Колико је последњи руски цар био значајан за Црну Гору и српски народ уопште?
-Улога руског царства у стварању Црне Горе била је огромна у сваком погледу. Ту није ријеч само о материјалној помоћи већ и политичком покровитељству. Да није било Русије не би било Црне Горе Петровића и Црне Горе уопште. Зато је безумна политика санкција Русији од стране црногорских власти у првом реду издајничка према Црној Гори.
Од свих руских царева који су били посвећени ослобођењу Балкана од турске окупавије, посебну улогу одиграо је цар Николај Други, цар који је своје царство, свој и живот своје дјеце жртвовао за спас Србије. Не само да је ушао у рат да би заштитио Србију, већ је и 1916. године испоставио ултиматум савезницима да се српска војска и краљ Петар Карађорђевић морају спасити, а да уколико се то не деси, Русија ће потписати сепаратни мир са Њемачком и Аустроугарском. Тек након његовог ултиматума савезници су послали бродове који су српску војску пребацили на Крф.
Шта за вас, преосвећени владико, представља Русија?
Наш народ Русију назива мајком. Она је била и остала једна од најзначајнијих православних земаља. Након пада Источно Ромејског царства (Византије) Русија је спасила православни исток. Русија је послије убиства цара Николаја и њеогове породице прошла кроз страшно совјетско распеће, али је ипак успјела да сачува своју душу и своју православну цркву. Данас су управо сатанске силе кренуле на православну цркву, једину институцију коју нису успјели да разоре ни Хитлер, ни Мусолини, ни бољшевици, ни титоисти. Са једне стране распирују раскол у Украјини, а у Црној Гори спремају отимање црквене имовине.
Извор: Russia Beyond
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ovo je samo znak da danasnje vodje pravoslavnih Crkava nisu slobodni ljudi i da rade sto im se naredi, mada, cesto puta, ima tu dosta i njihove slobodne volje.
Konstatinopoljski patrijah je jeretik I SINKRETISTA:
Na zadnjem skupu pravoslavnih Crkava na Kritu, koji je sav bio sa masonskom i satanskom simbolikom, logo tog skupa je bila izvrnuta casa za pricesce.
Iznad ulaznih vrata, kroz koja su ulazili svi ucesnici tog velikog skupa, stojala je duga i u duginim bojama somboli svih religija na zemlji, sestokraka zvijezda, ismamski simboli i eto, krst su ipak stavili.
Na skupu su donijete skandalozne odluke i sve te odluke potpisao je i nas cijenjeni Mitropolit Amfilohije.
Dakle, sve se radilo da se polako ali sigurno stvori svetska crkva u kojoj bi pod komandom Jevreja bile sve religije.
Medjutim, masoni, koji upravljaju skoro svim pravoslavnim patrijasima, isto kao sto upravljaju sa rimsko papskom organizacijom u Vatikanu, su dali odredjene zadatke, koji moraju ad hok da se urade.
I sada su ekumenisticka braca, ekumenisti, koji isto misle i potpuno isto djeluju (Vartolomej, Kiril, Irinej, Amfilohije itd) stavljen pred svrsen cin, zadatak mora da se uradi, tako je stiglo naredjenje a kad gazda naredi, nema odstupanja i bice interesantno vidjeti kakve ce spagate doticni u skorijoj buducnosti raditi.
Vjerovatno ce biti, prekid odnosa, ali ne bas potpuno, bice vjerovatno, jedan korak nazad, tri naprijed u stvaranju svetske crkve i sve ce njih, najvjerovatnije, vec 2025 godine pomiriti rimski papa u ulozi judejskog prvosvestenika.
Nekako stidljivo isplivava informacija da se 2025 godine u Nikeji sprema veliki Sabor na kojem ce biti pozvan rimski papa, koji bi trebao da bude izmiritelj.
Em što zabija nož ledja školskom drugu, em napada i Malentija IV koji je bio Vaseljenski patrijarh kada je ta patrijaršija dala tomo SPC. Istina morali su da mu plate 1,5 miliona franaka. Možda ga zbog para koje su morali dati naziva problematičnim? Ali drugčije ne bi dobili tomos.
Nece moliti Boga u crkvi koaj je Ruska jer da su na to mislili nebi podigli ruku na svoje,tako i vi smrdovi iz barake na Cetinje nijeste bolji od ovih iz Ukraine ,samo nemate hrabrosti,olicenje ste kukavicluka i nistavila,sakriva te se ispod suknje Milove zene,jer da ste ljudi ili muske osobe krenuli bi ste u sovajanje,ovako samo lajete kao ker iz pretnjaka!
Браћо Црногорци имате само једну свету, саворну, апостолску и православну Цркву коју заступа Митрополија Црногорско приморска на челу са Митрополитом Амфилохијем.
Crnogorska nije , to je vaša srpska crkva na koju visi srpski barjak 4c , naši su samo crkveni objekti koje ste oteli 1918 a mi ćemo da vratimo uskoro .
Црногорска је а и србска изнад свега! 4 С спомињу с љубављу прави Цгци прије 1918.и други,Приморци,Брђани,Зеани,Херцеговци..ево један:
1896 МИЛО ЈОВОВИЋ из Бара пише пјесму САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА
http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/casopisi_pretrazivi_po_datumu/bosanska_vila/1896/03/b005#page/4/mode/1up
Bosanska vila, Samo sloga Srbina spasava, broj 3, str. 73. Sarajevo. 1896.
А ОН ЈЕ БИО И КАТОЛИК,СРБИН.Морача у Рашкој никако не може бити црногорски манастир сем како се цг ту касније ширила,цг манастир је прије свега ЦЕТИЊСКИ,а и њега диже онај који слави Немањиће као свеце.
Ne znam brate Stanislave što su ti dali sve te silne minuse. Valjda istina boli, a najbolnija je ona dokumentovana. Nažalost svi ti minusi ne mogu je poništiti, ma koliko neki to želeli.
Da i sam dodam so na ranu. Stalno slušamo priče kako su Srbi od 1918. nametali “jadnim“ Crnogorcima srpska obeležja, pre svega na narodnoj nošnji.
Ali ovde imamo jednog engleskog autora, Vilijama Dentona, koji je još 1877. godine zapisao da crna boja na crnogorskoj kapi označava tragičnu sudbinu Srba na Kosovu.
Stranica 188.
https://books.google.rs/books?id=oyoEAAAAYAAJ&printsec=frontcover&hl=sr&source=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false
Dakle crnogorska narodna nošnja se povezivala sa srpskom istorijom i srpskim identitetom mnogo pre te famozne 1918. godine.
I šta ćemo sada?
Ti sto radis u kateringu – kad Vartolomej razbuca Tomos koji vam je dao 1922 nalazeci da je dat uz mito i korupciju… hoce li ti Putin izdati novi, punovazeci?
Ili te nije briga za Tomos kad imas Sedmi Bataljon?
ДОСТОЈАН.
A ne nego će Ukrajinci koji su ratovali protiv Rusa moliti Boga u crkvu pod Ruskom jurisdikcijom ?
Sa kojim pravom Srpska crkva hoće da upravlja Makedonskom i Crnogorskom crkvom ?
Srećom pa je Carigradski Patrijarh Vartolomej razuman hrišćanin pa će dati Tomos autokefalnosti Ukrajinskoj , Crnogorskoj i Makedonskoj crkvi , hvala Bogu !
Цариградски тзв.патријарх нема политичку власт ни народ,па како ЦИА и папа одреде тако дјелује. А Украјина није ни постојала но Русија кијевска. Запад ствара од Руса ту нацију,па преко унијата и политика,пропаганде ради ово данас. А СПЦ има итекако права на Цркву у ЦГ и МК,јер су ту манастири наши,и св Сава ту оснива своју Цркву.
Pa zar tako dragi Amfilohije. Zabijaš nož u ledja školskom drugu.
Тако то дукљански примитивизам третира. Нема везе је ли нешто истинито, принџипијелно, само је важан ортачко-коруптивни приступ. Мило Ђукановић вам је постао мјера свега. Зато ћете остати затомљени у друштвеној баруштини, најзаосталијој у Европи.
Zašto sam negdje u svom ludilu očekivao da će se SPC pridržavati crkvenog prava a dnevno-političkih interesa? Ne samo da se ne pridržavaju prava već se služe sitnim šibicarskim lažima i podmetanjima. Ne postoji nikakva carigradska patrijaršija, postoji samo Vaseljenska patrijaršija. Što će reći da je Vartolomej patrijarh cijele Vaseljene, preveli to kao cijeli univerzum ili cijeli naseljeni svijet. Titula mu govori da je gazda nad gazdama. Ovaj morački pop pokušava da objasni da to više ne važi, već da važi pravo većeg i jačeg. Samo ne znam da li Erdoganu i dalje pripada titula rimskog Cezara kao što je to pripadalo otomanskim sultanima koji su vladali Konstatinopoljem?
Taj ти је „васеенски“ расчинио вашу карикатуру Мираша! Слажеш се са „всеенским“.Да је он васељенски у том смислу како ти кажеш не би било ни једног другог патријарха јер би сваки други био сувишан,а када је било јерусалимског владике,Цариград није ни постојао.