Митрополија: Одлука о НАТО-у да се донесе на референдуму
Одлуку о приступању Црне Горе у НАТО неопходно је да донесу грађани на слободном референдуму, а не просто интересна владајућа гарнитура, саопштено је из Митрополије црногорско приморске.
На Цетињу је одржан Сабор свештенства, на ком су разматрана бројна питања.
“У вези друштвених изазова с којима се сусријеће Црна Гора, дужност нам је и пастирска и грађанска да поводом инсистирања званичне Црне Горе на чланству у НАТО пакту саопштимо у име Цркве која је родила Црну Гору, у име Петровићке и Црне Горе мојоквачке битке да је неопходно да такву судбинску одлуку, као што је била она одлука о независности, донесу сви грађани на слободном референдуму, а не просто интересна владајућа гарнитура”, каже се у саопштењу.
У Митрополији сматрају да је несхватљив упорни изостанак сарадње државне администрације са православном Црквом у погледу доношења Закона о слободи вјероисповијести.
Они су навели да у потпуности стоје иза свих активности које је до сада предузела Митрополија и њен правни савјет, у погледу доношења новог Закона у сагласности са модерним европским законодавством и исконским људским правима.
Из Митрополије црногорско приморске захтијевају да предлагач у израду новог текста Нацрта закона укључи њихове и представнике других православних епархија.
“Посебно указујемо да Министарство за људска и мањинска права буквално ствара и издржава неке псевдовјерске организације у Црној Гори, које без те и такве политичке и финансијске подршке не би постојале, мислимо на покушај стварања ”тзв. државне вјерске заједнице под називом ЦПЦ” у Црној Гори”, каже се у саопштењу.
У Митрополији сматрају да се расподјела финансијских средстава из државног буџета Црквама н вјерским заједницама врши преко Министарства на дискриминаторан и правно неутемељен начин.
“Основни изазов савремене људске заједнице се тиче светиње брака и породице. Укратко и у најважнијем, став је Цркве: брак је заједница мушкарца и жене, а људска личност је неповредива од самог зачећа”, подсјећа се у саопштењу.
У Митрополији вјерују да је неопходно да ти принципи буду непромјењиви дио и државног законодавства. ”Чиме би се нарочито заштитила дјеца, која можда никад нису била угроженија у свјетској историји него данас”.
Они су позвали вјернике да ревносно похађају службе, наводећи да је то једини истински знак хришћанског и православног црквеног идентитета.
“Митрополија је и ове године бројнија за неколико свештенослужитеља, монаха и монахиња, што нас радује, нарочито кад се сјећамо броја свештеника, монаха и монахиња прије 25 година када је Митрополит Амфилохије почео свој архипастирски рад у Црној Гори”, додаје се у саопштењу.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Eto, ne može čo’ek podržati MCP u svojoj nakani da nas vrne u teokratiju, a da se ne jave dežurni branitelji njihove bezgrešnosti ?
Ovđe neko ima problem sa vremenom , neko još nije shvatio da se već dogođeno ne može vratiti i ispraviti. To što je nekada MCP bila duhovni i odbrambeni stub Cg , ne znači da je to i danas , čak nasuprot !
Znamo đe bi bila Cg da se što Amfilohije pitao , u najboljem slučaju 27 izborna jedinica , ali to je za nama .
Sada je vrijeme da se vrati oteta autokefalnost , sve ovo ostalo je manje bitno što se crkve tiče .
Proleter pusti tu avetinju od mise on je obicna podguzna muva i poltron.
Miša, gajiš neobični humor svojstven ateistima.
Mitropolija crnogorsko primorska je oduvijek bila duhovni, a rekao bih i odbrambeni stub Crne Gore. Ona je to i danas, a oni koji napadaju mitropolita Amfilohija hule na BOga, napadaju Svetog Petra Cetinjskog i Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca, Njegoša.
„Krivu kletvu na dom ne ponesi jer je teško s Bogom ratovati“, a ima i nas dovoljno kojima je Mitopolija duhovna majka koju ćemo braniti po svaku cijenu.
Najbolje da MCP izađe na izbore ka’ stranka , pa da ih svi glasamo i spojimo duhovnu i svjetovnu vlast u jedno , ka’ nekada .
Pa onda umjesto ovih hoštaplera političara da slušamo Amfilohijeve besjede , samo da obeća da neće da kune .
Архимандрит др НИКОДИМ Богосављевић
ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…
РАТ И СВЕТОСТ
Вођење ратова и проливање крви непријатеља отачаства, Цркве и народа није сметала многим храбрим владарима и војсковођама да буду проглашени светим. Навођење треба отпочети од светих византијских царева: Св. равноапостолног цара Константина Великог и Јустинијана. Читава светородна лоза Немањића окићенима је светим владарима, почевши од великог жупана Стефана Немање – Св. Симеона Мироточивог, па преко Стефана Првовенчаног – Св. Симона, Св. Милутина, Св. Стефана Дечанског, до Св. цара Уроша. А шта рећи о Св. великомученику Лазару Косовском? Па о светим руским благоверним кнежевима: Св. Владимиру, Св. Димитрију Донском, Св. Александру Невском, или о Св. Сергију Радоњешком који је благословио Св. Димитрија пред битку на Куликовском пољу, и дао му своја два инока, Пересвета и Ослабу, да их поведе са собом. Исто тако и румунски свети кнежеви и војсковође. Наведимо и примере Св. Петра Цетињског и Св. Филипа Московског. Први је са мачем у руци предводио Србе у биткама на Мартинићима и Крусима, а други изрекао чувену, опште важећу мисао: „Непријатеље своје љуби; непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље отачаства сатири!“. Ако се пример Св. Петра може узети као изузетак, дотле се став Св. Филипа може сматрати као правило. У сваком случају, оба нису ни мало сентиментална, али ни најмање у супротности са, са такође ни мало сентименталним, Христом и Његовим Јеванђељем!
Поново Св. Николај Србски: „Чујем ли добро Ваше питање, генерале: – Да ли је Спаситељ био за рат? Простите, но то ми личи на питање: да ли је мајка за шибу свога детета? Ниједна разумна мајка неће прибећи шиби свога детета без крајње нужде. Када сва уразумљујућа средства исцрпе, тек тада мајка прибегава шиби застрањеног детета свог. Но та шиба није из злобе него из устрашене љубави материнске, да јој дете не би сасвим пропало, и да би се евентуално и друга деца опоменула, да не ходе странпутицом… И рат ништа друго није до шиба, коју Бог пушта на децу своју, да би их коначне пропасти спасао. Бог, чија је љубав према људима несравњено већа од љубави материнске, не попушта ту шибу на род људски из какве злобе него једино и једино из брижне љубави… Да би сад један човек могао ходити Богу угодним путем, мора водити једини Богу угодни рат. А то је рат против самога себе… Не води ли човек рат против себе, он га мора водити против Бога и против људи“[1]. Људи, дакле, покрећу ратове против других људи због своје мржње према Богу, а Бог попушта ратове између народа, из љубави према човеку. Тако је освајачки рат плод мржње човекове и попуштење љубави Божије. „Спаситељ је донео мир у људе, донео добру вољу, донео разум, открио циљ, указао пут, именовао средства, понудио сталну помоћ свима и свакоме. Но све те дарове божанске многи ће одбити, и зато ће бити шибани бичем рата. Неће бити шибани ратом одмах чим згреше него после дугог и предугог Божјег трпљења и праштања. Кад се сва друга уразумљујућа средства исцрпе, онда ће тек Небеска Љубав прибећи крајњем средству – шибању Своје деце бичем рата. Проричући ратове Христос се заплака (Лк. 19, 41)… И тиме ће Небесна Љубав бити побуђена, да плачући попушта на децу своју шибу бичем ратним“[2].
Архимандрит др НИКОДИМ Богосављевић
ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…
РАНА ЦРКВА И РАТ
Христово миротворство следе и Апостоли, као што сведоче у својим Посланицама. Они поручују да се хране и напоје непријатељи, да се зло победи добрим (Рим. 12, 20-21); да се одбаци „свака горчина и гњев и љутина и вика и хула са сваком злобом“ (Еф. 4, 31); „да нико не враћа коме зло за зло“ (1. Сол. 5, 15); да хришћани страдају по вољи Божијој (1. Пт. 4, 12-19). У Учењу Дванаесторице стоји: „‘Али ви волите оне који вас мрзе’, и нећете имати непријатеља“; „Сине мој, бежи од сваког зла и од свега што му је слично. Не буди гневљив, јер гњев води убиству; нити буди завидљив, ни свадљив, ни напрасит, јер од свега тога рађају се убиства“[1]. Слично проповеда и Св. Игњатије Антиохијски: „Не настој да сам судиш онима који те жалосте… Подражавајмо Господа, Који, када су Га вређали, није узвраћао; када су Га распињали, Он није одговарао; када је Он страдао, није им претио, већ се молио за своје непријатеље“[2].
Све је то било јасно раној Цркви и првим хришћанима. Руковођењем том етиком дошло се до практичног одбијања бављења хришћана војничким позивом, односно њиховог учествовања у ратовима, тако да је Црква у прва три века дала готово једногласан одречан одговор према учествовању хришћана у ратовима, вођених од стране антихришћанске Римске империје. Св. Иполит Римски у 14. канону пише: „Не треба да хришћанин буде у војсци, осим у случају када га приморавају да узме мач у руке. У таквом случају нека он не узима на себе грех проливања крви. Али ако пролије крв, нека он буде одстрањен од причешћа, како би се кроз кажњавање, сузе и плач очистио“[3]. Слично проповеда и Св. мученик Јустин Философ: „Ми, који смо испуњени ратом, узајамним крвопролићем и сваким злом, променили смо своја војна оружја, наше мачеве на рала, а наша копља на оруђа за обраду земљишта“[4]. Слично су проповедали и Кипријан Картагински, Тертулијан, Ориген и др[5]. Посебно је по свом ратоборном пацифизму био познат Тертулијан, који је због свог радикализма, као монтаниста, завршио ван Цркве. Разлог за наведене ставове била је чињеница да су Римско царство и његови цареви били пагански, па су самим тим њихови ратови били освајачки, тј. нехришћански. На другој страни, многе војводе и војници, као хришћани били су мучени и постајали свети, али не због храбрости у ратовима, већ због исповедања своје вере, приликом одбијања, на пример, да принесу паганске жртве.
Очигледно је да је рана Црква била сагласна у томе да се хришћани лично не противе злу над собом и да не учествују у ратовима паганског царства. Проблем је, на одређени начин, настао када се етичко питање пренело са појединца на заједницу. Наиме, Христово Јеванђеље, као што смо видели, углавном се односи на појединца, а недовољно изричито и јасно говори о етици заједнице према рату и коришћењу силе. Тај проблем се појавио од времена Св. равноапостолног цара Константина Великог, када је Римско Царство од паганског постало хришћанско. Према сачуваним сведочанствима и историјским догађајима можемо условно рећи да се мења однос Цркве према ратовима које Царство води[6]. Хришћани се баве војничком службом, и не поставља се питање њиховог учествовања у ратовима које води хришћанско Царство, већ само да ли они, због убијања непријатеља подлежу епитимији, забрани причешћивања. Св. Василије Велики не осуђује учествовање у ратовима, већ препоручује одлучивање војника за три године од причешћивања: „Наши Оци нису сматрали за убиства она која су се дешавала у ратовима, снисходећи, чини ми се, браниоцима скромности и целомудрија. Ипак, било би корисно посаветовати да такви, пошто су им руке нечисте, три године не буду причешћивани“[7]. Тумач Зонара (12. в.) појашњава: „Свети предлаже, не у виду обавезујуће наредбе, већ у виду савета да се они који убијају у рату током три године уздржавају од причешћа. Међутим, и овај савет се чини тешким; јер он може водити томе да се војници никада не причесте божанских дарова, и посебно они бољи, они који се одликују храброшћу – јер они никада неће имати прилике да у току од три године проживе у миру. И тако, ако они који воде један рат за другим и убијају непријатеља, удаљују се од причешћа, онда ће они читавог живота бити лишени причешћивања, што је за хришћанина неиздржива казна. Али зашто сматрати да имају нечисте руке они који се подвизавају за државу и за браћу, да они не би били поробљени непријатељима, или да би ослободили оне који се налазе у заробљеништву? Јер ако се они буду бојали убијати варваре, као да не би тиме оскврнили своје руке, онда ће сви пропасти, и варвари ће све покорити… И тако, сматрам, да овај предлог Василија Великог никада није важио“[8]. Св. Атанасије Велики расуђује слично: „Јер и у многоме другом што бива у животу, и у овоме ми наилазимо на многе разлике; тако, није дозвољено убијати, али убијати непријатеља у рату допуштено је и види се као јуначко дело, ради кога се они који се покажу као храбри, удостојавају великих почасти и подижу им се споменици који говоре о њиховим славним делима. Ето, на тај начин је у неким моментима једно забрањено, а већ у другом моменту је то дозвољено“[9]. Св. Атанасију је сличан Св. Амвросије Милански, који узноси молитву Богу, ради победе цара Грацијана против Гота: „Кроз нашу сопствену крв и наше муке ми смо сада избављени од смрти исповедника, од кажњавања свештеника и од окривљавања за прекомерно бешчашће… Ни војни орлови, ни лет птица не најављују претходницу наше војске, већ Твоје Име, Господе Исусе, и поштовање. Ово више није земља неверних, већ земља исповедника. Италија, Италија, често се саблазнила, али никада није отпала. Италија, коју је ваше величанство увек штитило, и сада је поново спасло од варвара. Ни једнога колебања у умовима о нашем императору, већ само јака вера. Покажи сада (Господе) јасни знак Твога Величанства, како би онај који верује да Ти јеси истинити Господ Војске, и Вожд небеске армије, који верује да Ти јеси истинита Сила и Мудрост Божије… нека он (император) добије подршку Велике Твоје Силе и заслужи победу због своје вере“[10]. Подстакнут опсадом Рима од стране Гота, 410. г., блажени Августин пише О граду Божијем, где износи теорију праведног рата, која ће се задржати у хришћанству Запада и Истока до наших дана. По њему рат није само последица греха, већ и прилика за установљење стабилног поретка. Праведни рат води победи правде и то праведним методом и за циљ има не само обнову угроженог поретка, већ и кажњавање злочинаца. Праведни методи искључују бесмислено насиље, суровост, мржњу, отимачину и оскрнављење храмова. Тако се чувају не само животи и имања ближњих, већ и само хришћанство[11]. „‘Спасење од варвара’ уводи исправке у осмишљавању наведене теме. Да би сачували борбену моћ јединица и избегли дезертерства хришћана, као што је било раније током векова, 3. канон Арлског сабора одлучује од причешћа, сада већ не оне који служе у војсци, већ ‘оне који бацају оружје у мирно време“[12].
Десет Божјих заповести
Мојсије је добио десет Божјих заповести на Синајској гори. Десет заповести Божјих гласе:
1. Ја сам Господ Бог твој; немој имати других богова осим Мене.
2. Не прави себи идола нити каква лика; немој им се калањати нити им служити.
3. Не узимај узалуд имена Господа Бога свог.
4. Сећај се дана одмора да га светкујеш; шест дана ради и обави све послове своје, а седми дан је одмор Господу Богу твоме.
5. Поштуј оца свога и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.
6. Не убиј.
7. Не чини прељубе.
8. Не укради.
9. Не сведочи лажно на ближњега свога.
10. Не пожели ништа што је туђе
Не убиј.
а шта наша Црква тражи :да прије него нас неко присили на убијање ,“да сами о томе одлучимо“,јер НАТО је организација освајачка, а самим тим и зликовачка.
Даке наша Света Црква Православна и Светосавса тражи да ми као некада
рана Црква не учествујемо у ратовима а поготово ,Не, освајачком.То по свему земаљском закону најхуманије,а ако се већ кани, да свако одлучи на једном изјашњавању које би било бар донекле слично том западном гласању,а не ко до сада ,једна обична форма или бољњ рећи формула са задатим вредностима и јасним математичким резултатом.
Временом су се и прилике мијењале па и сама Црква је донекле измијенила ставове ранохршћанске Цркве,у следећем прилогу прочитајте шта о томе пише наш брат Никодм