Илија Лакушић је један од ријетких пјесника који је одредио себе према сопственом животу, односно свеживоту.
Слободан Милић
Пише: Слободан Милић
Данас кад се човјек нашао између Сциле и Харибде, када се осјећа његов крај, као што је Ниче осјетио крај Бога, морамо, и неопходно је, да се запитамо, гдје је поезија, односно да ли је ово и њен крај. Посматрајући енглеску, француску, њемачку и руску поезију већ подуго влада потпуни тајац. Углавном пјесме које настају у задњим двјема деценијама подлегле су захтјевима моде и тржишта.
Одговорност пјесника кроз кратку и свјесну историју човјечанства била је једино да мијења свијет, ја бих додао и свијест, односно пјесник је тежио да свијетли зрак поезије, била оптимистична или песимистична, просвјетли, како у тешким и трагичним временским периодима тако и миру, људску душу, колико-толико. То је уједно и сва пјесникова моћ. Пјесник је само онда када себе постави у односу према животу и пред стварност које га стеже невидљивим гвозденим оковима.
Илија Лакушић је један од ријетких пјесника који је одредио себе према сопственом животу, односно свеживоту, метафизичком животу, који и јесте и није његов живот, како он каже.
II
Ми смо у сталној напрегнутој илузији да је живот наш, свакога понаособ. То је страшна заблуда од колијевке човјечанства до данас. Од првих свјесних погледа који су тек почињали да разазнају стварност у којој је бачен, човјек је схватио да није свој, да са њим неко управља, да му га тобоже даје а истовремено прелако узима. Зато свој почетак назначује првом игром, пјесмом и врачањима, да се томе успротиви, да се брани а ако може и одбрани. Из тога првог вртлога јављају се пјесме и пећински цртежи.
На први поглед наслов „Љубио сам живот као да је мој“ изгледа само опомињујући. Учини се – лијеп лирски наслов. Нема у њему ништа дирљиво, иритирајуће, вртложно. А има! Када сам окренуо корице и запутио се ка читању пјесама, одједном сам затворио књигу као по неком наглом исконском упозорењу, поново се вратио наслову загледајући га и одједном сам се нашао „У дубинама Малстрема.“ Осјетио сам да је то понор, Хераклитовски удар по духу и души. Понор и изнад и испод а да је живот застао негдје на пола, гдје га одржавају небеске силе. Живот и његов оков стварности застао је између земаљског понора и оног горе ка којем су уперене све наше мисли, осјећања, уздаси и нада.
„Љубио сам живот као да је мој“ је заиста страшна лозинка коју је пјесник изабрао као наслов за своју „антологију“ митске историје. Да, ово је својеврсна антологија кроз коју се путује кроз вријеме, кроз вјечност која је подједнако иза нас као и испред нас. Али се увијек налазимо у вјечности без обзира што јој тежимо кроз цио живот, мислећи да је она увијек испред нас. Пјесме у овој књизи су, по мени, аспекти времена, односно вјечности, аспекти људског трајања, страха, аспекти митске историје живота који није наш, а прије свега аспекти загонетке што ће бити послије.
III
Велики пјесници су своја дјела углавном завршавали веома рано. Постали су велики у младим годинама. Кавафи каже да је пјесничку зрелост достигао са 48 година. Шта тек рећи за Илију Лакушића који најзрелије пјесме даје од 60-65 године живота, или за Жарка Ђуровића који пјеснички зрело мисли у распону од 80-85 године живота. Истицањем ове стваралачке снаге нећу и не могу да умањим пјесничка остварења из младих дана и средњег доба.
Лакушић полако али сигурно задобија високо мјесто које му и припада у савременој поезији који ходочасти по прошлости, по врхунцима српске историје. Он испољава неуобичајени метафизичко-митски осјећај како за сопствену историју, тако за грчку и хришћанску. Могу слободно да тврдим да у својој поезији испољава „магични реализам“ који је присутан у пјесмама о мајци и протеже се до Јагњета и Голготе. Он нас вјештим и богатим ритмовима, мелодијом стиха, напросто опија. Но, ова поезија се не може са неколико редака сводити на њене „основне карактеристике“. Али неке од њих за ову прилику морамо да поменемо. Ја ово прије свега чиним, да натерам оне који нијесу читали ову „митологизарујућу стварност“, да прочитају једну ријетку а сопствену „антологију“ пјесама којима нема равне у данашњој српској поезији, по цијену да се овај мој запис послије читања пјесама одмах заборави.
Илија Лакушић
Као што је потребна идеја за причу још потребнија је идеја за пјесму. Све ове пјесме су плодови зрелих идеја по којима ће као риједак стваралац остати у поезији. Зато ће, надам се, неки будући критичар написати рад под насловом „Идеја и поезија Илије Лакушића“.
Само онај који је гледао смрт у очи зна да цијени и зна шта је живот. И зато нас овај хераклитовски афоризам не сматрам претјераним, јер он какав јесте, води кроз густу шуму историје живота у прошлости а то значи у некој рефлектованој будућности. Од „новог живота кроз јагње и божју вољу“, пјесник нас трагичним показивањем живота проводи и спроводи до завршних стихова новога живота, чија „част и слава, перо и сабља још брдо освјетљава“, освјетљава и освјетљаваће још дуго нови живот.
Господар наших живота јесте једино Господ, он нам га даје и ми га враћамо њему. Дајемо живот а не смрт. Зато о смрти и нема пјесама у овом пјесништву. Ово је поезија живота, Vita nuove. Додуше, има пјесма „Смрт“ у којој смрт изводи вјежбе по околини, али онај којем је упућена некако као да не постоји, непостојан је, али га пјесник, пјесник сам себе савјетује ваљда, да се добро обуче јер је у гробу хладно да му се свугдје присутна мајка не сјекира. Пјесник је мајку уздигао и претворио у божанства које ће га, пјесник је убјеђен, поново родити, дати му нови живот. Само божанства дају животе.
<
Драган Лакићевић у тексту „Ходочашћа Илије Лакушића“, сагледава митологизацију историје у пјесништву Јергоса Сефериса и супротставља му мит и историју српске традиције. Мене је привукао Кавафијев „живи осјећај за историју“ и његове митологизирајуће стварности као могуће и јасније сагледавање митске историје или магичног пјесничког реализма Илије Лакушића. Значај ове поезије је велики и у томе што показује да наш мит и историја, митска историја, јесте у истој равни са грчким митом и историјом и он потврђује само оно што су рекли великани пјесничке и филозофске мисли Запада.
Лакушић и када са својом барком улази безбрижно и у грчке и у библијске митове, вртлоге и трагичне историје осјећа се сигурно и јака весла су у рукама пуним живота. Зна да Мајка – божанство живи и чека га у предјеле прије потопа. Пјесник се снажно ослања на „мит као родно мјесто поезије“, тврдећи да она настаје „из недовољне стварности“ како он и позиционира своју поезију у есеју „Матична ћелија поезије“.
Пјесник Лакушић је увијек у расцјепу живота као да је његов и поновног рођења од Мајке – божанства. Он се ту налази својим вјечним удесом, ограничењима из којих пошто-пото хоће да изађе, да буде слободан у неограниченом, на слободној божјој барци и отплива у прапотопска времена или напријед у прабудућа. Одложио би путовање са загонетком на врату: шта ће послије бити.
Притиснут вртлогом данашњице и немилосрдне стварности а нашавши се у понору он иде трагом коријена који га одводе проблемима митске историје а који се налазе у људским карактерима у различитим људским карактерима, како наших, тако грчким и библијским. Пјесма „Диоба имена“ је најбољи примјер сликања карактера. Вукан и Стефан узимају земаљска блага а Растко иде да тражи благослов за „небеса бијела“.
И тако путујући тамо и овамо што рекао народ, Лакушић је стварао свој мит и своју историју, коју одликују ову „антологију“. Она се чита као књига која поред наведенога има у себи и одлике трагедије. Отуда је уочљив и његов иронијски поглед на мит и историју. Али књигу прожимају и лирски пламсаји да би нам освијетлили пут кроз дубине вијекова, односно бесконачности понора.
Лакушић се труди да нађе оправданост постојања па се мислима упушта у ходочашће, држећи се Cogita, до праегзистенције не би ли у свим стварима о којима ствара пјесму пронашао живот и вријеме који су његови, а истовремнео и нијесу. Живот и вријеме се преплићу у његовом стваралаштву. Мислим прошлост, дакле, ипак постојим, дјелимично постојим управо у стварима о којима пишем. Ако мислим да постојим то ствари мисле о мени и ако је ту мисао о постојању не примам и не осјећам, видим у томе себе подсвјесно. Ту су управо смјештени животи, односно „живот као да је мој“. Однос мене и живота јесте однос двију стварности које дају или граде мисао о постојању. А ја хоћу да постојим, оглашава пјесник у овој антологији а богме и осталим књигама. Хоћу да будем поново рођен. Понављањем рођења нема смрти. То је оно код Достојевског о вјечитом враћању. Идеје и осјећања, чак и лирска осјећања су притиснута мислима о рођењу. Ту настаје разлика од декартовског Cogitо ergo jum, Ја мислим, ја ћу бити опет рођен.
Лакушић испитује себе у мрачним понорима прошлости, односима вјечности која је иза њега, а која је истински његова, и он пише пјесму. Ријетко цитирам, али постоје изузеци, па наводим неколико редака од Ковафија, а који, чини ми се, важе за стање идеја и осјећања код Лакушића.
Такође треба бити јако пажљив да се не изгуби из вида да је стање осјећања и истинито и лажно, и могуће и немогуће у исто вријеме или тачније наизмјенично.
Зато Лакушићеве идеје произилазе из осјећања сјећања или се осјећања а сјећања разцвјетавају из идеја. А то увијек прати оно проклето или или, стална недоумица које обавија Cogitо, али који скупа дају високе истине. Све ово пјесник прелива добрим приливом састављеним од три слоја: иронијом, благим хумором и једва уочљивим сарказмом.
Треба истаћи да ове пјесме када изађу из Лакушићевог пера постају и ненаметљива а својеврсно патриотске јер је он оним својим Credom, вјешто модификовао познату историју у своју а мит везом за ту историју претворимо у свој мит, могао бих да кажем у завичајну историју и завичајни мит. Та нова историја и нови мит, чак и нови лирски одјеци чине ову књигу под овим митским насловом „Волио сам живот као да је мој“.
На крају да констатујем да је Лакушић тој традицији дао најузвишенији производ људског духа велику поезију, предао је породичну историју коју је сагледавао са погледом уназад до паганских и прапотопских доба.
… Mit je čovjeku jedino autentično sjećanje na sebe!
Istorija, ona je kurva!