Мировић: Милова правна акробатика за отимање храмова СПЦ
1 min read
Дејан Мировић
Пише: Дејан Мировић
Како је једина призната држава у време подизања Острога била Отоманска империја, значи ли то да Ердоганова Турска полаже право на имовину свих верских заједница на територији коју регулише Закон о слободи вјероисповести?
Нацрт Закона о слободи вјероисповести (Закон) који се у јавности први пут појавио 2015. власти у Црној Гори правдале су потребом да се замени онај комунистички донет 1977. године. Још 2012. тадашњи министар правде (садашњи премијер Марковић) упутио је позив верским заједницама да учествују у јавној расправи, али је 2014, без учешћа главних верских заједница у Црној Гори , формирана Радна група. Тадашњи министар за људска и мањинска права Суад Нумановић, по професији лекар (тренутно посланик ДПС), у изради Закона није се ослањао на правнике. Напротив. На челу Радне групе нашао се Драгутин Паповић, историчар и посланик ДПС, познат по својим екстремним ставовима.
Симулакрум јавне расправе
Након више јавних протеста СПЦ (али и Римокатоличке цркве и исламске заједнице) власти у Подгорици, Бијелом Пољу и Котору праве симулакрум јавне расправе. Но провокативно појављивање одиозног Мираша Дедеића на овим окупљањима увод је у бројне инциденте, што је, показало се, одговарало властима које су избегавале да одговоре на озбиљне примедбе (само је СПЦ поднела елаборат од 80 страна и петицију са 30.000 сакупљених потписа).
Такође, експерти Венецијанске комисије и ОЕБС-а из Аустрије, Данске, Белгије, Холандије и Молдавије у новембру 2015. закључују да је Нацрт закона пун недостатака посебно када је реч о регистрацији верских заједница, дискриминацији верника који немају црногорско држављанство, непропорционалним санкцијама и конфискацији црквене имовине (без накнаде!). Закон је, истичу, у супротности са одредбама Европске конвенције о људским правима из 1953. или чланом 9 који гарантује слободу вероисповести, чланом 14 који забрањује дискриминацију, Првим протоколом који гарантује несметано уживање имовине, али и чланом 18 Међународног пакта о грађанским и политичким правима УН из 1966. који прописује да свако лице има право на слободу вероисповести, као и јавно испољавање својих верских уверења уз ограничења (која се изузетно примењују) ради заштите јавне безбедности, реда, здравља, морала и права других лица. Експерти Венецијанске комисије оценили су да је неопходно поштовати начело пропорционалности које је општеприхваћено у правном систему ЕУ. Они су упутили власти Црне Горе и на Заједничке смернице (упутства) о правном статусу религијских и верских заједница ВК и ОЕБС-а из 2004. и 2014. године. У поменутим смерницама стоји да држава не сме приморавати верске заједнице да се региструју ако оне то не желе.
У међуврмену….
Дакле, нема њиховог стављања „ван закона“ (као што то очигледно желе да ураде власти у Подгорици са СПЦ ). Такође, у Смерницама се критикује ретроактивност законских одредби и државни надзор над добровољним прилозима, као и територијална условљавања за деловање верских заједница. Пожељан је, наведено је, и посебан статус за већинску традиционалну цркву (у Црној Гори то је наравно СПЦ). После тога, власти у Подгорици 2015. одустају од усвајања Закона. Не задуго. У позадини припреме новог закона теку догађаји који прете да из темеља подрију основе свеправославља па тако 2019. Цариградска патријаршија, уз нескривену подршку власти у Кијеву и Запада, додељује аутокефалност (томос) расколничкој верској заједници у Украјини.
Нешто касније председник Србије покушава (неуспешно) на маргинама Сабора СПЦ да убеди владике и патријарха да се добровољно сагласе с предајом Пећке патријаршије, Дечана, Грачанице и других српских манастира албанским сепаратистичким властима у Приштини ради некаквог плана о „разграничењу“. Највећи отпор таквом суспендовању Устава Републике Србије и добровољном самоукидању Пећке патријаршије (ни Турци то нису успели) уочи прославе 800 година од стицања аутокефалности СПЦ, пружио је митрополит црногорско-приморски Амфилохије (егзарх Пећког трона). У том контексту, само неколико дана касније, после четири године ћутања, црногорске власти, за које митрополит тврди да су у „пријатељским“ односима са српским, активирају Закон.
Председник Србије буквално никада није понудио предају Пећке патријаршије, Дечана или Грачанице шиптарским властима.