Miodrag Perunović: Miladin Šobić
1 min read
Perunović i Šobić; foto: usns.rs
„Sjedim sam na trotoaru, prebijenu nemam paru…” – zvuci poznate pjesme koju čuh na radiju u svojim kolima, u tren mi vratiše sjećanje, živo i drago, na jedno ljeto, na početak jednog druženja i prijateljstva, koje je ispunjavalo i oplemenilo godine naše mladosti, a koje se vremenom pretvorilo u dragulj – uspomenu…
„Ti znaš da se ništa promijenilo nije, mogu proći godine i godine, ja sam tvoj brat koji misli na tebe, želi ti sreću, i čuva sve ono naše lijepo u svom srcu živo – kao da se nijesmo ni rastajali”. Svake godine u decembru, on bi se ovako javio telefonom da mi čestita rođendan, ma gdje se u svijetu nalazio, ispunjavjaući zavjet dat našoj mladosti i onim danima. Odavno ne slavim rođendane, ali njegov poziv i čestitku očekujem, i svaki put mu se radujem kao novoj potvrdi da naš dragulj prašina vremena neće prekriti. U takvim trenucima, kao podlogu sjeti, u mislima začujem kako pjeva pjesmu napisanu mi uoči finalne borbe na svjetskom prvenstvu u Beogradu 1978. godine:
„Pa i kad tijelo zadnji put padne – zavlada trava, poslije ćivota, poslije rake, čuće se pjesma i udarat negdje, tri tvoja srca i dvije šake…”
Pa se sjetim onog vremena, kada smo se vjerujući u svoje vrijednosti i mogućnosti, spremali da osvojimo život; jedan drugog hrabrili i uvjeravali da smo bolji od svih drugih, i da ćemo to sigurno i dokazati. Tada smo bili na početku, svjesni i uvjereni da možemo mnogo, bili smo jedan drugom podrška, duhovna dopuna i ogledalo u kome smo nalazili onaj naš nerealizovani dio ličnosti – koji nam je neizmjerno drag i koji bi željeli da budemo.
Dali smo što smo dali, i postigli koliko smo postigli… Sada posmatramo kako vrijeme i ljudi o tome sude.
Još uvijek imam kasetu koju smo snimili u mom stanu (u jesen 1979. godine), sa namjerom da je pošaljemo nekoj od velikih izdavačkih kuća, kao ponudu za snimanje ploče. Na toj kaseti on je otpjevao njegove najbolje pjesme, sa kojima je pobjeđivao na svim velikim festivalima širom tadašnje SFRJ (nažalost, neke od tih izuzetnih pjesama su ostale nedostupne široj javnosti), kako sam se samo unaprijed radovao i ponosio, siguran da će postići ogroman uspjeh. Neku godinu kasnije to se i ostvarilo, dva njegova albuma dostigli su veliku popularnost, bio je na svim top listama sa svojim pjesmama; no više od toga bilo je vrijedno nepodijeljeno mišljenje stručnjaka i ljubitelja muzike: da je on svojom interpretacijom i muzikom, a posebno svojim stihovima – donio svježinu i izuzetnu vrijednost jugoslovenskoj muzičkoj sceni.
Uživali smo u ostvarenju svojih snova, dijelili radosti i uspjehe, ja strepio i uživao na njegovim koncertima, a on na mojim mečevima. Živjeli smo kao braća, išli zajedno na ljetovanja i zimovanja, povjeravali jedan drugom svoje tajne, savjetovali se kako da osvojimo neke tadašnje kraljice naših srca… A onda je jedan tmurni, kišni dan pokvario i prekinuo sve… Bezobzirni ljudi iz „Fiće“ kojom su projurili kroz veliku lokvu pored koje smo stajali, i potpuno nas pokvasili, ljuti na moju reakciju odlučili su da me kazne – dobio sam poziv za služenje vojnog roka (oni ljudi iz fiće, radili su u Vojnom odsjeku)…
U kasarni, i u banjalučkim lokalima, često sam imao priliku da čujem njegove pjesme koje su mi vraćale uspomene; a kad je srcu teško, kad ga obuzmu bol, tegoba i tuga, ništa ga ne oživi kao lijepe uspomene.
Sada mi je jedna od tih lijepih uspomena dan, u kome me je dežurni oficir pozvao da se javim na kapiju, jer mi je stigla posjeta… A ja malo potom doživio radosno iznenađenje, kada sam iza kapije vidio njega kako me čeka! Ali, ipak, najljepša sjećanja su vezana za onaj period, od prije tog “vojnog udara” na moj život!
Evo naprimjer, često se sjetim da je u onim „našim“ danima, nastala jedna od najljepših njegovih pjesama. Jedne noći početkom `80-te, u mom stanu u sred uobičajene priče, odjedanput mi je rekao da je napisao „strašnu“ pjesmu. Pričao mi je priču o tom susretu sa njom… o tom njihovom ljetu, i lijepom sjećanju koje ostaje u srcu – kao biser u riznici. Govorio mi je te divne stihove, ali nije bio zadovoljan naslovom pjesme, pa je tražio da i ja razmislim o nekom pogodnijem…
Ali, poslije nekoliko dana mi je radosno saopštio da je našao pravo rešenje, i pitao me da li mi se sviđa: „Ašik Ajša!“ – pjesma koju često slušam (nažalost, nije ni nju uvrstio ni na jedan album), i koja mi vraća onu atmosferu i emocije, kojima smo u tom vremenu pripadali i njima bili ispunjeni…
Kasnije su nas životni tokovi i staze razdvojili, vodeći nas svojim, do tada nam nepoznatim predjelima, upoznajući nas sa svim surovostima, tegobama, gubicima, gorčinom, i ljepotama tog puta. Kad god bi se sreli, šalili se na račun promjena našeg fizičkog izgleda, pričali o svemu kao nekad, a na kraju gledajući se u oči jedan drugom potvrđivali – da je stari prijatelj najbolje ogledalo.
Izvor: USNS.RS
Pero Zubac „Mostarske Kishe“:
U Mostaru sam voleo neku Svetlanu
Jedne jeseni
Jao kad bih sada znao sa kim sada spava
Ne bi joj glava, ne bi joj glava
Jao kad bih znao ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi
Jao kad bih znao ko to u meni bere
Kajsije još ne dozrele
Govorio sam joj
Ti si derište, ti si balavica
Sve sam joj govorio
I plakala je na moje ruke, na moje reči
Govorio sam joj
Ti si anđeo, ti si đavo
Telo ti zrelo, šta se praviš svetica
A padale su svu noć neke modre kiše
Nad Mostarom
Nije bilo sunca, nije bilo ptica
Ničeg nije bilo
Pitala me je imam li brata,
Šta studiram
Jesam li Hrvat, volim li Rilkea
Sve me je pitala
Pitala me je da li bi mogao sa svakom
Tako sačuvaj Bože
Da li je volim tiho je pitala
A padale su nad Mostarom neke modre kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Ali nije htela to da čini, nije htela
Ili nije smela, vrag bi je znao
Jesen je ta mrtva, jesen na oknima
Njene oči ptica, njena bedra srna
Imala je mladež, mladež je imala
Ne smem da kažem
Imala je mladež mali, ljubičasti
Ili mi se čini
Pitala me je da li sam Hrvat
Imam li devojku
Volim li Rilkea, sve me je pitala
A na oknu su ko Božićni zvončići moga detinjstva
Zvonile kapi
A noćna pesma tekla tihano niz donju mahalu
Ej, Sulejmana othranila majka
Ona je prostrla svoje godine po parketu
NJene su oči bile pune kao zrele breskve
NJene su dojke bile tople kao mali psići
Govorio sam joj da je glupava
Da se pravi važna
Svetlana, Svetlana
Znaš li ti da je atomski vek
De Gol, Gagarin i koještarije
Sve sam joj govorio
Ona je plakala, ona je plakala
Vodio sam je po kujundžiluku, po aščinicama
Svuda sam je vodio
U pećine je skrivao, na čardak nosio
Pod mostovima se igrali žmurke
Neretva žderbica
Pod starim mostom crnjanskog joj govorio
Što je divan, šaputala je, što je divan
Kolena joj crtao u vlažnom pesku
Smejala se tako vedro, tako nevino
Ko prvi ljiljani
U džamije je vodio
Karađoz beg mrtav, premrtav
Pod teškim turbetom
Na grob Šantićev cveće je odnela
Malo plakala kao i sve žene.
Sada je ovo leto
Sad sam sasvim drugi, pišem neke pesme
U jednom listu pola stupca za Peru Zupca
I ništa više
A padale su svu noć nad Mostarom neke
Modre kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Al nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao
Ni ono nebo ni ono oblačje ni one
Krovove
Bledunjavo sunce izgladnjelog dečaka
Nad Mostarom
Ne umem zaboraviti
Ni njenu kosu njen mali jezik kao jagodu
Njen smeh što je umeo zaboleti kao
Kletva
Onu molitvu u kapeli na Belom Bregu
Bog je veliki, govorila je, nadživeće naša
Ni one teške modre kiše
O jesen besplodna njena jesen
Govorila je o filmovima o Džemsu Dinu
Sve je govorila malo tužno malo
Plačljivo o Karenjini
Govorila je Klojd Grifits ne bi umeo
Ni mrava zgaziti
Smejao sam se, ti si glupa on je ubica
Ti si dete
Ni one ulice one prodavnice poslednjeg
Izdanja Oslobođenja
Ni ono grožđe polusvelo u izlozima ne
Umem zaboraviti
Onu besplodnu gorku jesen nad Mostarom
One kiše
Ljubila me je po cele noći, grlila me i
Ništa više
Majke mi ništa drugo nismo
Posle su opet bila leta posle su opet
Bile kiše
Jedno jedino malo pismo iz Ljubljane
Otkud tamo
Ni ono lišće po trotoarima ni one dane
Ja više ne mogu, ja više ne umem
Izbrisati
Piše mi pita me šta radim, kako živim
Imam li devojku
Da li ikad pomislim na nju na onu našu jesen
Na one kiše
Ona je i sad kaže ista kune se Bogom
Potpuno ista
Da joj verujem da se smejem davno sam
Davno prokleo Hrista
A i do nje mi baš nije stalo klela se
Ne klela
Mora se tako ne vrede laži
Govorio sam joj o Ljermontovu o Sagalu
Sve sam joj govorio
Vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu
Knjigu čitala popodne
U kosi joj bilo zapretano leto žutilo
Sunca malo mora
Prve joj noći i koža bila pomalo slana
Ribe zaspale u njenoj krvi
Smejali smo se dečacima što su skakali
Sa mostova za cigarete
Smejali smo se jer nije leto a oni skacu baš
Su deca
Govorila je mogu umreti mogu dobiti
Upalu pluća
Onda su dolazile njene ćutnje duge
Preduge
Mogao sam slobodno misliti o svemu
Razbistrit Spinozu
Sate i sate mogao sam komotno gledati
Druge, bacati oblutke
Dole niz stenje, mogao sam sasvim otići
Nekud otić daleko
Mogao sam umreti onako sam u njenom
Krilu, samlji od sviju
Mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu
U stenu, sve sam mogao
Prste je imala dugačke krhke beskrvne
A hitre
Igrali smo se buba-mara i skrivalice
Svetlana izađi eto te pod stenom nisam
Valjda ćorav
Nisam ja blesav hajde šta se kaniš
Dobićeš batine
Kad je ona tražila mogao sam pobjeći u
U samu reku našla bi me
Namiriše me kaže odmah pozna me dobro
Nisam joj nikad verovao valjda je stalno
Curila kroz prste
Volela je kestenje kupili smo ga po
Rondou
Nosila ga je u sobu vešala o končiće
Volela je ruže one jesenje ja sam joj
Donosio
Kad svenu stavljala ih je u neku kutiju
Pitao sam je šta misli o ovom svetu
Veruje li u komunizam
Da li bi se menjala za Natašu Rostovu
Svašta sam je pitao
Ponekad glupo znam ja to i te kako
Pitao sam je da li bi volela malog sina
Recimo plavog
Skakala je od ushićenja hoće hoće
A onda odjednom padala je u neke tuge
Ko mrtvo voće
Ne sme i ne sme, ne bi to ona ni za
Živu glavu
Vidi ti njega, misli tek tako, kao da je ona
Pala s Jupitera
Ko je to recimo Zubac Pera da baš on a
Ne neko drugi
Taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi
Govorio sam joj ti si glupa ti si pametna
Ti si đavo
Ti si anđeo sve sam joj govorio ništa mi
Nije verovala
Vi ste muškarci rođeni lažovi vi ste hulje
Svašta je govorila
A padale su nad Mostarom neke modre kiše
Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni
Kad bi’ znao sa kim sada spava
ne bi mu glava
Ne bi mu glava jao kad bi’ znao
ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi jao
kad bi’ znao ko to
U meni bere kajsije još nedozrele.
Uporedite ove stihove sa onima „Ashik Ajsha“. U prvoj pesmi imash istinsku ljubav-strast-patnju. Ne postoji niko od nas, ko nije doziveo nesto slicno „Mostarskim kisama“. Pesnik postavlja zenu na PEDESTAL. Muskarci se udvaraju, zene flertuju i – BIRAJU.
.
.
Ja napr. stalno neuspesno pokusavam da zaboravim moju gimnazijsku ljubav. Bili smo prakticno deca, a nikako da je i danas izbacim sa uma. Nosio sam joj knjige, dok smo setali izmedju drveca ispred skole. Ona je zadenula ruzu (koju sam joj doneo) u kosu, da bi mi na klupi saputala u uho; „La fleur n’est que pour un jour, et vous êtes – pour toujours“ (Cvet je samo za 1 dan, a ti si – zauvek“.). Ima nesto charobno-vecno, kad zenu postavis na PEDESTAL, a ona uzvrati na sl. nacin.
Ja sam u gornjem Perunicicevom tekstu video DIVNO DRUGARSTVO, dva coveka, koji dostigli vrh u svojim profesijama (bokser i kantautor), ali ocigledno nisu osetili pravu ljubav, nisu nasli druge polovine od sebe. Da jesu, nikad im ne bi palo da pisu stihove o zenama-zrdebicama, koje zude za svojim kurjacima.
On je napisao stihove O SEBI: On je taj „pjesnik“, za koga „kuja“ ili kako je vec zove ne zna da je „pjesnik“. Ona i ne zna da ce uci u besmrtnost pjesikovih stihova – KROZ NJEGOV KREVET u studentskoj sobi. „Kujin“ muz navodno radi „za marke“ u inostranstvu, a njoj treba „ljubav“ – sto bi rekli – seks.
Nije nista los taj pornografski sadrzaj. Pablo Naruda (dobio Nobelovu nagradu u 23-oj godini) u Siento poemas de amor (100 pesama ljubavi) ima predivne strastvene scene.
Frederico Garsija De Lorka (Shpanski Ciganin) ima slichnu poemu:
La casada infiel
Y que yo me la llevé al río
creyendo que era mozuela,
pero tenía marido.
{I odvedoh je na reku
misleci da je nevina,
ali – imala je muza}
Fue la noche de Santiago
y casi por compromiso.
Se apagaron los faroles
y se encendieron los grillos.
{Bila je noc Santijaga
i kao po dogovoru
ugasise se lampe,
a upalishe se svetlece bube}
En las últimas esquinas
toqué sus pechos dormidos,
y se me abrieron de pronto
como ramos de jacintos.
Na zadnjem coshku
dodirnuo sam joj uspavane grudi
I odjednom su mi se otvorile
kao buket zumbula
itd. itd.
El almidón de su enagua
me sonaba en el oído,
como una pieza de seda
rasgada por diez cuchillos.
Sin luz de plata en sus copas
los árboles han crecido,
y un horizonte de perros
ladra muy lejos del río.
Cela poema je vrsta divljenja muskarca pred zenskom lepotom, ali nikad je pesnik ne naziva kujok, zdrebicom, ili sebe strastvenim kurjakom.
Razocaracu njih obadvojicu: Ovakve ljubane pesme nemaju buducnost. Reci su OSHTRE, PESNICHKE, a dusha pesnika je unistena, nije oplemecena ljubavlju zene, koju – vidi se on nije osetio. Ovo je na neki nacin njegova samoodbrana. On se tako sveti svim zenama, koje je zeleo, a nije mogao dobiti.
Sex is oversold, over-rated {Seks je „preplacen“, previsoko rangiran.
Sve ono sto je navodno Shobic doziveo sa „Ashik-Ajshom“, mogao je prosto da simulira obicnom masturbacijom. Ljubav, to je vec nesto – posebno. Nazalost ima mnogih, koji prodju kroz ceo zivot i ne osete je. To se desava, ne zato sto su oni ispod nekakvih nivoa (za svakog coveka ima zena – njegova druga polovina), koju samo treba naci. Problem je sto vecina zena i muskaraca su nesto kao brodovi, koji se stalno mimoilaze na puchini. Muskarci i zene cesto ne posvete paznju osobama suprotnog pola, koje sretnu, ali oni ne prodju tzv „Prvih 5 sekundi test“
Taj test izgleda ovako: Svi mi imamo mapu u mozgu, formiranu nesvesno u toku vremena – koliko visok on/ona treba da bude, kakvu boju ociju, kose, kakva ramena/kukove, kakav oblik isklesanog lica itd
Kad sretnemo bilo koju osobu suprotnog pola, mi nesvesno u prvih 5 sekundi skeniramo i uklapamo osobu u tu nasu mapu u mozgu.
Upravo tu lezi problem. Da su on/ona dali drugoj osobi malo vise shanse, nasli bi za mesec, dva, godinu, da je to upravo ta njihova druga polovina (koju su odshkartirali za onih prvih 5 sek).
Vesna je dole (par komentara ispod) rekla isto sto i ja, samo u daleko sazetijem obliku: „MIJO i ŠOBIĆU gdje su vam žene, djeca, prođe život?“
Za duboko poštovanje su svojim djelom, ponašanjem… i Mijo i Šobić. Nisam znao da su se družili…al to sad kad pogledaš toliko ima smisla.Njih dvojica su nešto oko čega bi se mogao graditi i kulturni i moralni identitet ove nesretne zemlje… Al ona zato i jeste nesretna, jer su joj ovakvi Ljudi „sakriveni“ zaglušujućom bukom koju prave ništarije i mediokriteti na sve strane.
Prelijep tekst, svaka čast
MIJO i ŠOBIĆU gdje su vam žene, djeca, prođe život
Pozdrav za velike Crnogorce
Pozdrav za legendu! Kad je boksovao kao da recituje!
To je bila poezija
To su dva zivotna ratna druga
Sjajan tekst, da je sto vise ovakvih. Dva velika covjeka!
Prelep tekst, vraća nad u naše dane detinjstva i iskrenih prijateljstava, treba da pišete i objavljujete svaki dan ovakve predivne priče!
Kako ste ovo lijepo i toplo napisali….odavno nema ovakvih druženja među ljudima.naša djeca su nažalost uskraćena za većinu pravih,životnih vrijednosti,a Vi kao i Miladin ste ostali velikani među svoj7m narodom.Blago tome ko’dovijek živi,imao se rašta i roditi !
Veliki Miodrag Perunović!
SPORTSKA I BOKSERSKA GROMADA SVIJETSKOG RANGA VAZDA SKROMAN I NORMALAN A NE KAO OVI SAD KIK MIK MMA A SVE GO NARKOMAN I FOLIRANT
Veliki Mile Šobić!