• Насловна
• Политика

Министар Лепосавић: АСК “сигурним кораком” постаје симбол урушавања легалитета у Црној Гори

1 min read

4 године ‎ ИН4С

генција је, наиме, покретањем новог поступка против министра Лепосавића званичним актом оповргла и негирала тачност тврдње Предсједника Црне Горе који је, по ступању на снагу Закона о слободи вјероисповијести у интервјуу за „Ројтерс“ у фебруару 2020. године, изјавио да „Српска православна црква никада није имала својство правног лица у Црној Гори“

Фото: Скупштина Црне Горе

У потпуно неоснованом поступку против министра правде, људских и мањинских права Црне Горе, др Владимира Лепосавића, Агенција за спречавање корупције стала је у ред државних органа које признају СПЦ раније стечено својство правног лица.

Агенција је, наиме, покретањем новог поступка против министра Лепосавића званичним актом оповргла и негирала тачност тврдње Предсједника Црне Горе који је, по ступању на снагу Закона о слободи вјероисповијести у интервјуу за „Ројтерс“ у фебруару 2020. године, изјавио да „Српска православна црква никада није имала својство правног лица у Црној Гори“!

Ово се, између осталог, наводи у одговору министра Лепосавића Агенцији за спречавање корупција која је, намјерно или не, покренула поступак на веома симболичан датум: 6. априла! Феномен је да је истог дана Скупштини Црне Горе поднијет и захтјев за разрешење министра Лепосавића због његове наводно спорне изјаве о злочину у Сребреници.

Саопштење за јавност министра правде, људских и мањинских права др Владимира Лепосавића преносимо интегрално:

“Агенција за спрјечавање корупције покренула је 6. априла 2021. године нови поступак против мене као јавног функционера, а због наводног кршења чл. 7 Закона о спрјечавању корупције. Игноришући факте и важеће правне прописе, Агенција је по службеној дужности покренула поступак на основу анонимне пријаве у којој се наводи да сам у вријеме вршења јавне функције „јавни интерес подредио пословном и приватном интересу једне вјерске заједнице Митрополије црногорско-приморске и четири епархије које дјелују на територији Црне Горе”.

Ова оптужба заснована је на чињенично неистинитим и правно бесмисленим аргументима да је ранији предлог законских измјена Српске православне цркве, чији сам био правни савјетник, „идентичан“ Владином предлогу измјена и допуна Закона о слободи вјероисповијести, те да сам радећи „у име и за рачун Митрополије црногорско-приморске СПЦ довео посланике у заблуду приликом њиховог изјашњења“ о предложеном тексту законских измјена.

Јавни интерес налаже да грађани буду упознати са детаљима овог и оваквог поступка, и то не због неспорно легитимних и легалних измјена Закона о слободи вјероисповијести, колико због забрињавајуће непрофесионалног и неетичног поступања Агенције за спрјечавање корупције која сигурним кораком постаје симбол урушавања легалитета у Црној Гори.

Закон о измјенама и допунама Закона о слободи вјероисповијести донијела је Скупштина Црне Горе, на предлог Владе. Предмет испитивања, ради утврђивања сукоба интереса у смислу Закона о спрјечавању корупције, може искључиво бити доношење „одлуке“ или учествовање у њеном доношењу, при чему се подразумијева да је ријеч о одлуци као појединачном правном акту. Закон није појединачни, него општи правни акт и то би Агенцији морало бити познато. Цјелокупан законодавни поступак (као и било који други поступак доношења општих правних аката) је, дакле, апсолутно неподобан поступак за испитивање и утврђивање постојања сукоба интереса било којег јавног функционера у таквом поступку.

Из тог разлога, Агенција је била дужна да предметну пријаву не узима даље у разматрање. Кад је већ пропустила да доследно примјени важеће правне прописе и покренула овај поступак, Агенција је требало да утврди чињенично стање и констатује да је предлог законских измјена Српске православне цркве далеко од идентичног каснијем законском предлогу који је Влада доставила Скупштини Црне Горе. Наиме, предлог Цркве је садржао свега пар законских одредби, док је Предлог измјена и допуна нове Владе Црне Горе био и квантитативно и квалитативно другачији, а, при том, усаглашен са Уставом, начелом равноправности и међународним правним нормама и стандардима, чиме су у потпуности задовољене потребе јавног интереса. Ту се долази до трећег крупног пропуста Агенције за спрјечавање корупције која је прихватила основаност навода из анонимне пријаве да је министар правде, људских и мањинских права, учествовањем у поступку доношења новог Закона о слободи вјероисповијести, повриједио јавни интерес.

Нови Закон, не само да ни на који начин није фаворизовао Српску православну цркву, већ је успоставио потпуну једнакост цркава и вјерских заједница, афирмисао заштиту раније стечених права и проширио каталог посебних вјерских права и слобода. Њиме је, поред осталог, по први пут у историји Црне Горе законски признат и препознат институт исламске вјерске имовине – вакуф, уведено је право на посебну исхрану у складу са вјерским увјерењима, као и гаранција правне важности раније склопљених темељних уговора. Максимална заштита јавног интереса добила је израз кроз одредбе новог Закона којима је повећан степен заштите културних добара у власништву вјерских заједница, али и оним одредбама које су потврдиле и додатно афирмисале територијални и правни суверенитет Црне Горе у односу са црквама и вјерским заједницама.

Коначно, Агенција за спрјечавање корупције прекршила је чл. 6 Закона о спрјечавању корупције који дозвољава да предмет испитивања у оваквом поступку може бити јавни функционер само онда када, за вријеме вршења јавне функције, „успоставља или је успоставио пословни однос са физичким или правним лицем“. Будући да је познато и Агенцији доступно сазнање да, од ступања на јавну функцију, нисам у пословном односу са било којим физичким или правним лицем, то је Агенција и због овог разлога била дужна да уопште не покреће предметни поступак. Једина јавна корист коју овај поступак може имати јесте то што је Агенција за спрјечавање корупције стала у ред државних органа који Српској православној цркви признају раније стечено својство правног лица; тиме је Агенција негирала и оповргла тврдњу Предсједника Црне Горе који је, у фебруару прошле године, изјавио да „Српска православна црква никада није имала својство правног лица у Црној Гори“.

На основу свега наведеног, у Писаном изјашњењу које сам данас доставио Агенцији за спрјечавње корупције, захтијевао сам да буде донијета одлука да у конкретном предмету нема никакве повреде Закона о спрјечавању корупције. Овом приликом позивам Агенцију за спрјечавање корупције и њену директорицу као одговорно лице да престану са поступањима која су очигледно незаконита и професионално понижавајућа”.

Подгорица, 23. април 2021. године

Др Владимир Лепосавић

министар правде, људских и мањинских права

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: