Милованчев: Бесмислице о потреби поновне регистрације СПЦ у Црној Гори

Пише: Никола Милованчев, члан Правног савјета ИН4С

Црногорска скупштина донијела је један правно небулозан акт, назван „Закон о слободи вјероисповијести“. У низу бесмислица записаних у том акту, посебно се истиче она о потреби поновне регистрације Српске православне цркве (и других вјерских заједница). Жалосно је да међу заговорницима споменутог закона има и „правника“ који су заиста добили (да, „добили“ је прави израз) диплому правног факултета; и још жалосније: има међу њима и правних велеумова који су и доктори правних наука, па неки од тих јадника чак и професори Правног факултета у Подгорици. По мом мишљењу, требало би их вратити на пoчeтaк студија правног факултета. Зашто? Па да науче да је једно од основних правила да се у стечена права не дира!

Свуда у свијету је тако: нема ретроактивности и укидања стечених права. За илустрацију наводим примјер Словеније. Садашњи словеначки закон који уређује то подручје је Закон о вјерској слободи (Zakon o verski svobodi) из 2007. године. Tај закон у потпуности сљеди регистрацији вjерских заједница из раздобља Социјалистичке републике Словеније, односно СФРЈ. Ово се може видјети из регистра вјерских заједница у Словенији, који се налази на званичном сајту владе Словеније ( https://www.gov.si/teme/verske-skupnosti/ ). Читамо да је нпр. под бројем пет уписано: „Српска православна црква Митрополија загребачко-љубљанска…“ –

„5. Srbska pravoslavna cerkev Metropolija Zagrebško – Ljubljanska
sedež: Ljubljana, Prešernova cesta 35
leto vpisa: 1976…“.

Да, то је правна норма заштите стечених права. У Словенији, чију праксу политикантски еврофанатици Црне Горе (а и Србије – али нас они овај пут не занимају) често хвале, законодавац је био коректан: СПЦ је ту постојала и раније и не може јој се то право узети.

Слично је и у другим земљама, Аустрији и Италији на примјер. Тако у континуитет Српске православне црквене општине Трст, настале на основу повеље Марије Терезије из 1751. и Статута из 1793, нико није дирао нити га оспоравао, чак ни у вријеме фашизма. Рад је мирно настављен на основи истог статута (регистрованог 1793. под аустријском царевином) и под италијанском краљевином (од 1918), и касније у италијанској републици, након Другог свјетског рата. И у Бечу је било слично. Овдје је Устав Српске православне црквене општине  написао владика далматински Никодим Милаш, наш познати стручњак канонског права, 1906. године. Нацисти су додуше покушали да овај Устав бечке СПЦО ставе ван снаге, почевши од 1940, када су створили „аутокефалну“ Православну украјинску цркву (звучи познато, зар не?) и хтјели да СПЦО Беч подреде тој „цркви“. Међутим, и тај наш црквени устав је био жилав и није хитлеровцима пошло за руком да га обеснаже; одржао се и након њихове пропасти, под аустријском републиком, све до 70-их година прошлог вијека.

А небулозе правно-политичких демагога у Подгорици? Однијеће их талас народа Црне Горе и гурнути у вјечну срамоту и проклетство. Заправо – сами су себе тамо бацили. Хоће ли барем неком до њих памет до мозга доћи, хоће ли се ико од њих покајати?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: