Milovan Mića Danojlić – Urođenički psalmi

XVII
Zemlja se topla puši, i širi grobne moći
Ta majka zauvek naša, naša poslednja tajna
U ovoj beskonačnoj, u ovoj dugoj noći
Bruji u nama kletva ko trava zavičajna

Traje ta gorka ljubav za more i za vetar
Na snežnoj visoravni, pred povijenim plamenom
Ko spomenici očvrsli i ozidani kamenom
U koži našoj peva ogroman vetar

Tu tešku krv vekova u kakav sud uneti
U kakvo more tonuti sa kamenom o vratu
Krvnik je ruka ruci, neprijatelj brat bratu
Jer mi smo strašnim poneti a nemogućim prokleti.