Милов буквар

Јачање десничарских партија, неретко и победе на изборима у европским државама, недвосмислено показују стремљења народа и држава, некадашњих држава, које су припојене данашњим, да очувају своју самобитност и посебност, како у етничком, тако и у културно историјском смислу. Фламанци и Валонци нису Белгијанци, Корзиканци нису Французи, Баскијци и Каталонци нису Шпанци, Шкоти нису Енглези… Али, зато, Белоруси су Руси и то са поносом истичу, исто горљиво како то раде у Доњецкој Републици и на Криму. Једном речју, сви имају потребу да докажу и покажу свету ко су и ко су им били преци.

За разлику од набројаних, на светској мапи постоји једна европска државица, невидљива без испомагања лупом, у којој власт ево више од деценију отцепљења од сопствене памети покушава да докаже да је оно што никада није била. Лако је погодити да се ради о несрећној Црној Гори, коју ни једно зло не може заобићи. Ако је не нападају светски завојевачи, ако је не гази империјалистичка чизма, онда је гази сопствена власт, која је понижава и срамоти грђе и срамотније од било кога. Таман када здрав људски мозак помисли да нема више тога блата кроз које Милова администрација и удбаши нису провукли име, част, понос и историју Црне Горе, однарођена и одрођена власт доказује нам да пропаст ове несрећне државе има дупло дно. После покушаја укидања српског националног писма Ћирилице, којим се служи више од 75 процената становништва и наметања туђег писма Латинице, као обавезног, Милов криминални режим почео је давно почето скрнављење Граматике српског језика, лингвистичко фонетске Библије, коју признаје васколики писмени свет. На згражавање огромне већине, после завршетка првог тромесечја, ђаке прваке у Црној Гори сачекао је буквар изненађења, који ће у лингвистичко фонетским оквирима остати упамћен као највећа написана будалаштина. Са два инвалидна слова, која да су ишта вредела давно би их узели Његош, Марко Миљанов, бројни песници и књижевни ствараоци, муче се и ломе језик мучени учитељи, родитељи не знају да објасне и изговоре, јер се први пут сретају са њима, а збуњена и слуђена деца гледају и чуде се том јединственом театру апсурда, где се не зна ко је луд, а ко збуњен. То што једино Мило и академици правилно акцентују и изговарају та два накарадна слова, не треба да чуди, имајући у виду њихов ванредни дар за учењем страних језика, јер је и овај, који је наметнут црногорским првацима и стран и неразумљив.

После жестоке реакције и претњи са свих страна да ни учитељи неће да предају нешто што не разумеју, да ће родитељи исписати децу из школа, да ће се иселити из државе,завладала је паника у ,,породици“, која је суочена са плебисцитарним народним револтом, почела да прети и уцењује, како једино и зна и како влада оволико деценија. Труст мозгова и мазгова, који покушава да осакати српски језик и правопис, изгубио је из вида чињеницу да има доста оних који су прозрели њихову подвалу да дијалекатска норма није исто што и стандардно језичка, која легитимише један језик и једно писмо да буду међународно признати. Пошто су два наопака слова из домена дијалекатске норме, она никада не могу и не треба да буду употребљена у школама, институцијама, администрацији и медијима, што значи да то може бити само усмени облик споразумевања чобанина и чобанице (којих на жалост готово више и нема) и ретких разговора са бабом и дедом, уколико су још живи. Нико нормалан и паметан тако неће причати, а камо ли наметнути деци да говоре тим накарадним језиком. Због свега наведеног,уз помоћ овог медија, желим јавно да питам власника свега видљивог и невидљивог у Црној Гори и његове дукљанске сатрапе да ми одговоре на следећа питања:

Зашто, кад сте ангажовали оног Хрвата и оног муслимана да вам праве ту вашу граматику, нисте оставили на миру оних Вукових и наших 30 слова, лепо измислите поред ова два још једно десет и споразумевајте се димним сигналима, прстима или препишите Брајеву азбуку и прогласите је националним писмом, слепци слепачки?!