Милорад Дурутовић: Миљанови „Примјери“ као витешки кодекс и „Пето јеванђеље“

,,Миљанов посједује много квалитета, али ако бих издвојио једну, најважнију, онда је то страст за истином; дакле, не само чојство и јунаштво, већ и етика и естетика иду заједно, бар у великој књижевности“- рекао је књижевни критичар Милорад Дурутовић у разговору са редакцијом портала ИН4С, поводом годишњице рођења Марка Миљанова, војводе, књижевника, и градоначелника Подгорице.

По чему су „Примјери чојства и јунаштва“ Марка Миљанова јединствени?

Јединствени су већ по самом наслову књиге. Најприје би се рекло да наслов невелике збирке анегдота Марка Миљанова сигнализује, открива, једну специфичну народну етику или педагогију. Миљанови „примјери“ јесу исказ епске културе, која колико је настала на апотеози јунаштва, толико је нахрањена тзв. епском супрематијом, односно, тежњом да јуначки подвиг истовремено мора бити и етички, чојски, подвиг. (Онако како Бановић Страхиња побјеђује силника Влах Алију, али истовремено прашта својој невјерници; или онако како Марко Краљевић побјеђује Мусу Кесеџију, али признаје и плачући казује: „Јаох мене до бога милога, / ђе погубих од себе бољега“.)

Према томе, чојство и јунаштво схваћено у епском кључу иду заједно, пишу се као једна ријеч, као једна реченица, исписана руком Марка Миљанова: „Јунаштво је када браниш себе од другога, а чојство је када браниш другога од себе“. Ријеч је, дакле, о механизму одбране од слабости и неправде, о нечему што су стари Грци називали агоном. Али антички агон није само имплицитну уписан у Миљановим анегдотама, него је војвода агон носио и у себи. Тако је још Герхард Геземан записао: „Марко је познавао, као што и доликује једном стручњаку агона, и своја преимућства и своје недостатке. Он је због недостатака тешко патио. Својој моралној личности постављао је највеће могуће захтјеве“. Када имамо ово у виду, онда морамо уочити и разлоге због којих је блаженопочивши митрополит Амфилохије (Радовић) знао рећи да су „Примјери чојства и јунаштва“ „пето јеванђеље“. Јер, осим епске културе, њих одликује и дубоко јеванђељски опит (о) Личности. Савладати сопствену врлину, како она не би прерасла у гордост.

Војвода Марко Миљанов je у „Предговору изгубљеном дјелу. Како умијем, тако кликујем“ писао: „Да пишем ове црте не нагони ме славољубље, јер ми оно није никада распињало груди, до једино ме нагони то: што видим да млоги јунаци не само да умријеше тијелом, но и рад њихов умрије, који не смије бити заборављен. Зубја истине свијетли многоме на гробу, иште спомена, а ту збују нико не види“. Е, управо то јесте квинтесенција Миљанових „примјера“; сачувати, као култура памћења, „зубју истине“ како бисмо имали чиме да се огријемо, освијестимо и просвијетлимо. Његове анегдоте својом суштином блиске су античким (прометејским) митовима и јеванђељским параболама. Оне не казују оно што је важно, већ само оно што је најважније да буде упамћено. „Немојте мислити“, пише Миљанов, „да ће ове црте бити вјешто описане. О, то не! Јер да би китио, не умијем, почем нијесам био сретан добити потребно знање, знање оно којим би могао бити од користи мојој браћи“. Иако намах дјлује као „топос афектиране скромности“, ове ријечи откривају, рекох, агон, самосавлађивање, недопуштање врлини да пређе у гордост, па чак ни у тзв. врлинску гордост.

Како се огледа Миљанова етика у примјерима данашњице?

Основни интерпретативни кључ Миљанове књиге је у наслову, и то у ријечи „примјери“. Одмах да кажем, да је „чојство и јунаштво“ заиста било толико уписано у искуству наше прошлости, онда не би ни требало тражити и биљежити „примјере“. Дјело је дакле од изузетне педагогошке вриједности, очито и јесте настало као својеврсна посланица своме врмену. Но, како је ријеч о универзалним епизодама наше прошлости, универзалним по свом значењу и врлини јунака, Миљанови примјери потребни су сваком врмену, а поготово нашем, садашњем, које је покидало скоро све споне са системима високе културе и просвијећености. Ако могу рећи, „Примјери чојства и јунаштва“ прво би се морали увести као обавезна лекитира за наше политичаре, да се у Скупштину не смије ни привирити док се добро не изуче. Миљанови „примјери“ јесу и по својој намјери били политички конотирани, али, разумије се, у Миљановом времену политички живот још је имао велико научно и морално достојанство. Политика је данас, доминанантно, изгубила нијансу науке и етике. Примјери врлине постоје и данас, понекад се медијски забиљеже, преживе један или два дана као значајна тема. И то је све.

Шта је требало научити тада, и када је етика и када је књижевност у питању, а нијесмо ни тада ни сада?

У једној од својих трагедија Шекспир поручује како све што треба да урадимо у животу јесте да сазримо. Ово није само апел да се сваки човјек мора позабавити усавршавањем сопствене личности, већ исто тако и друштва треба да сазријевају, да постају комплетна, развијена у многим смјеровима. У том смислу, чини ми се да је Миљанов својим „примјерима“, али и својим примјером, личним, војничким и књижевним, разбијао многе предрасуде и стереотипе, показујући да врлина и храброст станују и у Другима и другачијима, а не само у онима који много причају о „чојству и јунаштву“, ако ми опростите на овом цинизму. У књижевном смислу, опет, Миљанов посједује много квалитета, али ако бих издвојио једну, најважнију, онда је то страст за истином; дакле, не само чојство и јунаштво, већ и етика и естетика иду заједно, бар у великој књижевности.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: