Milo Đukanović – čedo Ante Pavelića i Sekule Drljevića (VIDEO)

Piše: Matija Čalić

Devedesete godine 20. veka su bile tragične za srpski narod. Nasilni raspad SFRJ, zarad etničkog čišćenja Srba na svim područjima SFRJ gde su živeli, posebno u Hrvatskoj i na Kosovu i Metohiji.

Iz Hrvatske je proterano 250 hiljada Srba, a Republika Srpska Krajina je zbrisana sa mape. Preko milion Srba je ostalo van svoje matice u Bosni i Hercegovini, iako postoji Republika Srpska. U Crnoj Gori je održan referendum za ostanak u državnoj zajednici sa Srbijom na kome je, od 66% izašlih, 96% glasalo za ostanak u državnoj zajednici. Ali se ispostavilo da reč naroda nije bila važna, jer se i u Crnoj Gori sprovodi projekat rasrbljavanja naroda, država, tradicije i kulture.

Za vođu projekta je određen mladi politički maneken, koji je menjao odela: prvo je bio perspektivni komunista, zatim srpski nacionalista, onda evrounijatski sluga i perač para, potom mu je EU za dobro vladanje dala ulogu šefa montenigerskog mafijaškog of šor narko-entiteta, koji je postao ponosni član NATO pakta. Taj politički maneken je od Crne Gore napravio Montenegro, a od Crnogoraca pravi ustaše. Da li mu je Vatikan ugradio neki čip?

Milo Đukanović je, na Gazimestanu 1989. godine, kao mladi i perspektivni dvadesedmogodišnji političar, sedeo u prvom redu pored Momira Bulatovića i celokupnog tadašnjeg republičkog vrha Srbije i Crne Gore. Kada je imao 28 godina, postao je premijer Crne Gore, ‘velika nada srpske politike’. Sa tadašnjim predsednikom Crne Gore, Momirom Bulatovićem, vodio je Crnu Goru kroz težak period pod sankcijama Zapada.

Kako je i sam Momir Bulatović izjavio više puta, tamošnja vlast, da bi prehranila narod u Crnoj Gori pod sankcijama, morala je da se bavi švercom cigareta. Šverc cigareta je bio državni posao broj jedan i na njemu se mnogo zarađivalo. Crnoj Gori je geografski položaj to omogućavao. Međutim, da li su cifre, moć i vlast obuzeli mladog i perspektivnog Đukanovića? Do razlaza Momira Bulatovića i Mila Đukanovića dolazi 1997. godine. Od tog trenutka, Milo Đukanović se okreće ne samo protiv svog političkog oca Bulatovića, nego i protiv Slobodana Miloševića, Srba i Srbije. Kada je Momir Bulatović postao premijer SR Jugoslavije, Đukanović je postao predsednik Crne Gore, što mu je otvorilo mogućnost da počisti Crnu Goru od svojih neistomišljenika i da krene putem privatizacije Crne Gore, čiji će on biti stopostotni “vlasnik”.

Nakon organizovanog državnog udara, presvučenog u borbu za slobodu i demokratiju, 5. oktobra 2000. godine i nasilnog uklanjanja Slobodana Miloševića (a samim tim i Momira Bulatovića), Đukanović je postao suvereni, ali lažni vladar Crne Gore, a deset godina kasnije i njen lažni vlasnik. Njegov mafijaško-švercerski um je bio savršen da ga se uposli na političkog poziciji zapadnog okupacionog namesnika. Zapad je izračunao da mu je bolje da ostavi Mila na vlasti, ubedi ga kako je moćan, da mu da mešetari i sa privatnom i sa državnom i sa javnom svojinom Crne Gore, pomaže mu u tome – jer će tako Crna Gora zasigurno postati njihova. Zapad je od Crne Gore napravio privatnu državu, čiji je nominalni vlasnik Milo Đukanović, a stvarni vlasnik zapadne banke i šiptarsko-montenigerski narkokarteli.

Crna Gora je, sa površinom od 13 000 kilometara kvadratnih, obalom dužine 100 km i stanovništvom od oko 700 000 ljudi, postala prava privatna država za Vatikan i zvanični Brisel/London/Vašington – na raspolaganju su resursi, infrastruktura, jeftini robovi. Milo Đukanović je pratio trendove, a da bi nesmetano mogao da stvori ‘svoju’ državu i da za to ima podršku zapadnih centara moći, morao je da isprati trend anti-srpstva. Zapad dozvoljava nove države na Balkanu samo ako počivaju na anti-srpstvu i tu zapadnu direktivu je Đukanović primio k znanju. Na sumnjivom referendumu, održanom 2006. godine, Crna Gora je dobila nezavisnost, a od tog trenutka je još snažnije pokrenuta mašinerija rasrbljavanja Crne Gore.

Milo Đukanović je po nalogu zapadnih šefova, koji ga imaju u šaci, i za potrebe zapadnih ekonomija i kolonijalizma, od Crne Gore napravio privatno imanje preko koga se švercuje sve i svašta, narod radi, a ko je protiv novog vlasnika i njegovog namesnika, Mila, može da ode sa imanja. U nekim slučajevima, i ne može da se ode sa imanja, nego može da se ode u zatvor, zbog nelojalnosti. U svetskim krugovima, Đukanoviću je dozvoljeno da izigrava državnika i da se predstavlja kao vlasnik Crne Gore – to mu je dozvoljeno, jer pravi vlasnici znaju ko je vlasnik, a zna i Milo.

Državnost Crne Gore se zloupotrebljava na razne načine, kroz sam državni aparat, a služi i Zapadu kao političko oružje protiv Srbije, Rusije i svih onih koji se protive zapadnom kolonijalizmu putem liberalne ekonomije. To ponašanje Đukanovića kao vlasnika imanja i slepa poslušnost Zapadu, da bi to imanje ostalo “njegovo” je dovelo do nesagledivih posledica. Za 20 godina menadžerisanja prljavih privatnih interesa kroz državnu infrastrukturu, uspeo je da stvori agresivnu antisrpsku bazu. Na “svom” imanju je posadio seme autošovinizma koje su određeni nadničari uzimali u prekomernim količinama i sada umesto da liče na prave Crnogorce, Crnogorce koji su bili nalik Njegošu, kralju Nikolu, serdar Janku Vukotiću, Marku Miljanovu, Petru Cetinjskom, sada liče na Mileta Budaka, Maksa Luburića sa sve svojim Pavelićem na čelu. Umesto da gradi Crnu Goru na Svetosavlju, kako su je gradili njegovi preci, Milo Đukanović bi da je gradi kao Sekula Drljević, na fašizmu – što je potvrđeno i izborom himne Montenegra, koju je napisao Sekula Drljević. Iz Srpske pravoslavne crkve su tada poručili da je ta himna prvi put intonirana u Staroj Gradiški, kada je Sekula Drljević sa ustašama pobio stopedeset crnogorskih oficira. Čini se da današnja montenigerska vlast baš gaji simpatije prema bratoubilaštvu.

Milo Đukanović uvodi Crnu Goru u NATO pakt, isti onaj pakt koji je bombardovao i crnu Goru, priznao je lažnu državu “Kosovo”, ono “Kosovo” u koje se svaki Crnogorac kleo. Došlo se i do izmišljanja crnogorskog jezika, pisma, istorije, prema kojoj je Srbija okupator. Đukanović, dalje, poništava odluke svojih predaka sa Podgoričke skupštine, pravi spiskove Srba koji ne smeju da uđu u njegovo dvorište, spiskove intelektualaca koji ne mogu u Crnu Goru, a neki od njih su tamo rođeni. Pored svega što je uradio, sada se odlučio na završni čin, da protera Srpsku pravoslavnu crkvu, tačnije mitropoliju Crnogorsko-primorsku Srpske pravoslavne crkve i da, kao što je napravio privatnu državu, napravi i privatnu crkvu.

Milo Đukanović je, zarad svog interesa i za račun Zapada, uz zapadne direktive, izazvao sukob između braće, pljunuo na zajedništvo, na državu, narod, veru, tradiciju, pretke. Sada, kada je taj narod prepustio NATO paktu, ostalo je da crkvu osamostali i preda. Kome? Vatikanu? S obzirom da neprestano, kao pokvarena ploča, otvoreno ponavlja da Montenegro teži “zapadnom, civilizovanom svetu” i to će potvrditi članstvom u EU i NATO paktu, možda ima želju da to i, za sada, skriveno, potvrdi podređivanjem nove montenegrinske crkve Vatikanu. Ako je to tako, a biće da je tako, onda je neophodno nazvati Mila Đukanovića njegovim pravim imenom, a to je – čedo protivprirodnog bluda Ante Pavelića i Sekule Drljevića. Zapadni potrčko i poslušnik, Đukanović, izvršava direktive o sprovođenju antisrpske, proustaške i prošiptarske politike i uklanja sve što ne odgovara konceptu montenegrinske “države” i društvenom inženjeringu za prevaspitavanje Crnogoraca da postanu nove ustaše, UČK borci ili narko trafikanti.

Izvor: Geopolitika

Pročitajte još:

Braća po kriminalu: Đukanović i Pacoli zajedno kontrolišu šverc cigareta