Milanović i Milo, slobodni pad

Piše: Aleksandar Apostolovski 

Treba li nekoga izvređati, napraviti žešći diplomatski skandal ili zamutiti vodu – tu je Zoran Milanović. Treba li izdati svoje najbliže saradnike, prijatelje ili stranku – tu je opet predsednik Hrvatske, na svom omiljenom radnom zadatku.

U dubinsku politiku Zoki nikada nije ozbiljno zagazio. Kada pomisli da je smislio strategiju, ona ne potraje do sledećeg jutra, pa je verovatno zato toliko iznenađen, a tu enigmu još pokušava da dešifruje: zašto je avion u kojem je bila odlazeća kancelarka Angela Merkel preleteo Zagreb i Hrvatsku, pa sleteo u Beograd, kako bi ona došla u oproštajnu posetu u Srbiju i razgovarala s Aleksandrom Vučićem?

Da bismo shvatili otkud tolika Zokijeva opsednutost predsednikom Srbije – jer, zaboga, mora da je mislio u svom uredu u Pantovčaku, kako li je frau Angela preletela baš mene i šta li vidi u toj Srbiji i tom Vučiću – moramo vratiti vremeplov u 2014. godinu. Tada je premijer Kine Li Kećijang prvi put 2014. došao u Beograd da promoviše strategiju novog puta svile na evropskom tranzicijskom istoku.

Naravno da su se u Beogradu nacrtali premijeri i predsednici svih 16 pozvanih zemalja. Jedini koji se nije pojavio bio je, a ko bi drugi, nego Milanović, koji je izjavio da mu se ne da jer od tih priča s Kinezima ionako ništa ne biva. Tada je Zoki bio premijer Hrvatske, a kako vreme brzo leti, a stvari se još brže zaboravljaju, treba se vratiti još godinu dana unazad, na jednu manje poznatu epizodu.

Reč je o poseti kineskog potpredsednika vlade koji je došao u specijalnu misiju u Hrvatsku, nudeći da Kina izgradi železnički koridor velikih brzina Rijeka–Budimpešta. Milanović i njegova ekipa u vladi nisu shvatiti ni ko je taj čovek, ni šta ta ponuda znači. Kineski mudraci iz pete generacije komunističkog carstva lako su provalili s kim imaju posla, a još više ko je igrač s kojim treba mešati karte na Balkanu, kao što je to znala i Angela Merkel, pa su skoknuli do Beograda i lako se razumeli s Vučićem. Tako je potpisan sporazum za brzu prugu Beograd–Budimpešta, kojom će vozovi ići brzinom od 200 kilometara na sat.

Nije Zoran Milanović tada razmišljao o geopolitičkim jednačinama, jer da je tako, ne bi kasnije odlazio u Kinu više puta da bi držao predavanja i uzimao dobru lovu za to, po svedočenju pokojnog zagrebačkog novinara Denisa Kuljiša, koji je dugo bio blizak s Milanovićem, sve dok nije provalio s kim sedi i ugovara dilove. Prijateljstvo između njih dvojice je raskinuto, a Kuljiš je bio od onih tipova koji su voleli da vrate milo za drago. Hrvatska pod premijerskom vlašću Milanovića nije bila uspešna, za vreme njegovog mandata je doživela najveću ekonomsku stagnaciju, dok je ekonomija Srbije počela rapidno da raste. Zoki je uspeo da čak i od Angele Merkel dobije packe jer je blokirao granice sa Srbijom 2015. godine. Dojče vele je tada objavio tekst „Arogantni Milanović i ozbiljni Vučić”, opisujući ovog prvog lakonski arogantnim, a ovog drugog zvonko ozbiljnim. Milanović je čovek koji to ne zaboravlja.

Video je sebe kao lidera regiona, ali u Briselu kao da su imali kataraktu i sve više su se okretali ka Beogradu, kada bi trebalo smiriti Zokija ili stabilizovati čitav region. Evropa ga je bukvalno stavila na led, a Milanović se suočio s ličnim sankcijama. Niko ga nije zvao u službene posete, pa se organizovao sam, posećivao iseljenike po svetu, stigao čak do Ognjene zemlje, potom pokušao da organizuje da ga primi bilo ko ozbiljan u Americi, ali uzalud, zvaničnih poziva nije bilo jer su ga ozbiljni igrači dobro proučili i tretirali kao kavgadžiju koji će im polupati sve po stanu ili im izvređati rodbinu.

Međutim, Zoki možda nije erudita, u međunarodnim odnosima luta kao dete partizana koje je pred izbore izmislio da ima dedu ustašu, mada se posle ispostavilo da je taj deda Milanovićev pokušaj da sa sebe skine šinjel komunjare i omađija lobi branitelja, pa je učinio korak dalje i zbližio se sa Antom Gotovinom. Naučio se pameti, parlamentarne izbore je izgubio kada je dragovoljcima govorio kako Srbe prezire više i od njih.

Kao socijaldemokrata bez stranke, bivši premijer bez rezultata, ušao je u predsedničke izbore kao autsajder, ali je koristeći političku inteligenciju kratkog dometa koju i te kako poseduje, uverio sve osim sebe da je novorođeni levi suverenista idealan da zameni Kolindu Grabar Kitarović. Odmah je, posle pobede, furiozno krenuo sa onim što najbolje zna: počeo je da izbacuje floskule i parole, servira paralaže, da razmenjuje uvrede s premijerom Plenkovićem, da se junači na ivici uračunljivosti, pretvarajući političku scenu i jeftini rijaliti koji tako strasno raspaljuje. Da ga se samo Željko Mitrović domogne, gde bi mu bio kraj. A kako Zoki ume da spletkari s medijima, naslovnice jedva čekaju njegov novi skandal. Ta veština ga istovremeno hrani i održava.

Ako nekadašnji gardista koji je služio JNA u Beogradu nije bio oštećen lažnim dedom ustašom iz hrvatske političke groteske, ako ga ni to što je vratio odlikovanja ratnom zločincu Branimiru Glavašu nije uzdrmalo, pomislio je, zašto da ne nastavi dalje i ne otvori novi regionalni front, pozvavši Mila Đukanovića u Zagreb.

Zoki ne poseduje ni iskustvo, niti je igrač kalibra Mila Đukanovića, ali su obojica pronašla zajednički interes. Zoki je mislio ovako: Milo u slobodnom padu je konačno moje visine, a šta može biti zajednički imenilac za Milanovića i Đukanovića ako ne prilika da zajednički opletu što žešće po Srbiji i Aleksandru Vučiću. Zašto, konačno, u 54. godini, Milanović ne bi porastao?

Ako je Milo izgubio kompas i gliser CIA u Cavtatu koji su ga držali tri decenije na vlasti tako da se sada hvata za poslednju slamku, a to je stereotipna mantra o svesrpskoj krivici, Zoki taj kompas nikada nije imao, već su ga kroz politiku vodili isključivo instinkt za samoodržanjem i spletke.

Zna to Milo, ali u ovim trenucima potreban mu je bio kakav oslonac, pa makar morao da se pridržava uz Zorana Milanovića. Nekada bi se onaj Milo slatko nasmejao ovom Milu. Da li to zna i Zoki? Sumnjam, jer mu to njegova samozaljubljenost ne dozvoljava.

Treba zaista iznervirati Željka Komšića da kaže kako je Milanović „šarlatan opasnih namera” i da je vrhunac gluposti to što je rekao predsednik Hrvatske u Ujedinjenim nacijama: da je on, Zoran Milanović, predsednik svih Hrvata. Dakle i onih u Bosni.

Čovek kome je propala vlada, potom propala stranka, za sada nije propao, čime potire ne samo politički zakon gravitacije već i logike. Govori li to više o hrvatskoj politici ili Zoranu Milanoviću?

Izvor: Politika