Михајловић о емотивном повратку у родни Вуковар: Минирана кућа, испаљени метак у моју слику – опростио сам!

Синиша Михајловић, наш славни фудбалер, а сада тренер Болоње има болне ране из суровог рата будући да рођен је у Хрватској и то у околини Вуковара, мјесту на коме су живјели и Срби и Хрвати, мјесту ком се није враћао готово двадесет и пет година, до прије пар година када је, са сузама у очима, закорачио на кућни праг у Борову.

Он је прије четири године први пут посјетио своју родну кућу у Боровом селу и присјетио се свих болних тренутака које је проживио. Када је стигао у мјесто његове младости и то у тајности – камуфлиран да га не препознају мјештани, прослављени српски фудбалер он није крио колико је то искуство било емотивно за њега и казао да је на вратима дома заплакао, а да сузе нису могли да задрже ни његов брат и кум.

Синиша се на пут у Хрватску одлучио након што је, како је казао, три ноћи заредом сањао мјесто у којем је провео дјетињство. Осим родне куће, он је обишао школско двориште, терен на ком је направио прве фудбалске кораке, стадион у Борову…

– Синиша је стигао у Вуковар у понедељак у преподневним сатима. Готово га нико није препознао јер је имао капу и наочаре. Прво је посјетио родну кућу, а после тога је отишао у основну школу коју је похађао. Било је веома емотивно. Једва се суздржавао да не заплаче када је сјео у клупу у којој је провео школске дане. Након тога, отишао је на стадион локалног клуба Борово, гдје је први пут заиграо фудбал – причао је за ,,Курир“ извор близак Михајловићима.

– Ништа ме више тамо не вуче. Сјећам се Вуковара какав је био у вријеме моје младости и одрастања. Желим да сачувам у сјећању те слике, а не слике разрушеног града – рекао је Михајловић својевремено на питање да ли ће се вратити у родни град.

Ујак усташа: ,,Удала си се са је*еног го*нара Србина и спасила живот српској свињи“

Михајловић у својој биографији „Божја левица“, коју је 2012. године написао Мирослав Гавриловић, наводи колико му је тешко пао грађански рат у Југославији.

Његов покојни отац Богдан – Србин, родом из Босне и Херцеговине доселио се у Хрватску. Михајловићева покојна мајка Викторија је била Хрватица, његов ујак Иво био је официр хрватских „зенги“. Једна од најболнијих успомена веже се управо за њега, што је он и описао у својој биографији.

– Кад су родитељи избегли у Србију, мој ујак је позвао маму у Србију и питао је зашто је отишла. Дословце јој је рекао: „Ти си могла да останеш, за разлику од оног јебеног го*нара Србина за којег си се удала! Спасла си живот српској свињи!“, присјећао се наш славни спортиста.

Он је објаснио и да га је неколико мјесеци након тога назвао Жељко Ражнатовић Аркан.

– Ослободио је Вуковар и рекао ми да има једног типа који тврди да је мој ујак и да се зове Иво. Рекао је да могу да га покупим ако хоћу, у противном је готов. Одлучио сам се да га спасем – стоји у Синишиној биографској књизи.

,,Опростио сам му“: Најбољи друг Стипе испалио метак у његову слику

Под његовим притиском, говорио је Синиша, родитељи су спаковали најнужније ствари и доселили се у Београд. Прикључио им се и брат Дражен. После је до њих стигла вијест да је њихова кућа у Борову минирана и да је неко испалио метак у његову слику на зиду.

– У том грозном чину било је одређене симболике, порука је била више него јасна. Ко је могао бацити бомбу на нашу кућу? Ко је и зашто пуцао у моју и Драженову слику? Та питања су ме прогањала док напокон нисам сазнао истину, присјећао се он.

То је учинио, отрио је Михајловић, Стипе, један од његових најбољих другова из дјетињства, којег је доживљавао као брата.

– Видјели смо се 2000. године у Загребу. Дошао је у хотел и питао ме да ли све знам. Признао ми је да је запалио кућу, али и спасао моје родитеље. Опростио сам му, казао је он.

Прочитајте још:

Никола Вучевић на августовској литургији у Румијској цркви (ФОТО)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: