Ми или он

Волим да су ми руке којим зарађујем лебац – чисте. И тачка.

На прошлим црногорским изборима настао је белај након што сам оним ликовима иза стола на изборном мјесту казао како не бих да ми се било каква хемија која потом свијетли под UV лампом прска по прстима.

Као да сам у авиону на лету за USA изговорио Allahu akbar – све су се демократске фаце окренуле према мени, у почетку збуњене, у недоумици шта сад да раде, јер да неко због те наоко трице прави питање, да узме листић, да гласа, и да се из кабине врати ненаспрејан, нису били навикли. Кад је већ било касно, речено ми је да не могу да гласам. И сада: шта?, помислио сам.

Да поједем листић? Да га предам на увид комисији – заокруженог, прекриженог или како год исцртаног – није ми падало на ум, чак ни када су кренули за мном, иза чега сам се окренуо и питао, wtf! – је л` оћете сад да ме бијете?!

Срећом па нису, нити су ме више тјерали да повратим листић, нити су мој случај уписали као неправилност (на што сам их упућивао), нити су ме тужили. Захваљујем. Али се и питам шта би се догодило да изађем на предстојеће изборе, од милоште зване „МИ ИЛИ ОН“, када знам да би услов поново била демократска хемија.

Шалу на страну. Нема више смисла трошити вријеме на гласање, посебно не након прецизне дефиниције Милана Миленковића, по коме сви, не само у Боки и Црној Гори, излазимо у сусрет колонијалним, а не стварним изборима. Избори показују како ћемо се као народ провести зато што волимо да гласамо иако немамо појма о политици.

Бојкот је бољи јер барем делегитимише систем док га избори легитимишу. На изборима се бира само нова група непоменика, коју, авај, у шаци опет држе странци. Од избора се треба уздржати увијек и свуда, јер је демократија постала налик змији која себи гризе реп, одродила се, све вријеме упорно тврдећи да право гласа има чак и онај ко на питање како се правилно пише Ирак или Иран бира једну од понуђених опција.

Бојкот је частан избор у временима када самосталност и сувереност нису основе програма већине странака. „Не дати глас нити једном учеснику система, јесте ствар образа. На изборима се неће познати да ли сте баш ви изашли или нисте, али на вама ће се познати када се погледате у огледалу“ – браво Миленковићу. Црногорска се антинато опозиција није изборила за фер изборне услове па је питање какву игру игра, а игра, с обзиром да се систем изнутра разбити или трансформисати не може.

Откако памтимо за себе, баштинимо искуство серијских превара. Вјеровали смо у демократију, у енергетским мегатонама, неријетко до крви. Оно што смо добили је есенцијално разочарење.

До јуче гинисовски најнеспособнија опозиција на свијету, црногорска, сада је добила крила. По први пут се дуж наше медитеранске обале и по брдима вјерује да би Мило Ђукановић могао да губитнички спусти главу, као у једном споту Демократског фронта, за оне који не знају – коалиције националних Срба са оним дијелом тзв. грађанских политичара који су гласали за увођење црногорског језика (!). Однекуд се точе паре до мјере да спотови Демократског фронта искачу и из фрижидера. Билборди МИ ИЛИ ОН премрежили су ситну географију у којој је 2006. на покраденом Референдуму сванула мајска зора али до данас није и свијест – рекао бих – да се слобода ипак налази с оне стране система.

Да ли ћу да гласам на новим колонијалним изборима у Црној Гори, 16. октобра 2016? Не.

На мом пругастоплавом мјесту ионако ме знају као особу која више не жели да гласачким спрејом прља руке.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: