Међу књигама и ствараоцима

Пише: Проф. Раде Р. Лаловић

(Момчило Голијанин, СВЈЕДОЧАНСТВА О ВРЕМЕНИМА И ЉУДИМА, Институт за српску културу, Никшић, 2025.г.)

Данас је мало плодних стваралаца, књижевника и књижевних аналитичара који и у деветој деценији живота читаоцима нуде нове књиге које нам освјетљавају пјесничка и прозна остварења савременика, а онда и аналитички проницљиво дају на важне књижевне теме из српске књижевне историје. Такав стваралац је сигурно и Момчило Голијанин чија нова књига Свједочанства о временима и људима је ево пред нама.

Књига нам доноси 31 текст од којих се највећи број бави приказивањем нових књига прозе и поезије углавном афирмисаних аутора, а онда и приказивањем књига есеја и зборника радова. Посебно су занимљиви текстови у којима се Голијанин бави темама из српске историје књижевности везаних за нпр. Станислава Кракова или за Милана Ракића, подсјећањем на мислиоце попут Слободана Јовановића, а онда и огледима из историје Црне Горе и Боке Будимира Алексића.
И управо због важности наведених тема ми ћемо се овдје посебно осврнути на ове Голијанинове текстове као репрезенте аналитичности остављајући простора читаоцима да трагају за одговорима које нуди Момчило Голијанин о писцима и књигама у нашем времену.
Голијанинов есеј о Станиславу Кракову, то је више него сигурно, нам скреће пажњу на чињеницу да је он био не само необична и врло значајна личност у књижевним круговима између два рата, одани борац за Србију у оба рата, а онда и интелектуалац високог ранга који је до краја живота остао одан Отаџбини и због тога од нове комунистичке власти скрајнут, забрањен и заборављен. О њему све до почетка 21. вијека није могло бити ријечи чак ни у студијским програмима књижевности па је више него јасно због чега Момчило Голијанин баш на њега скреће пажњу у есеју Бездушно анатемисање посебно се осврћући на његов роман Крила. Аутор на тај начин, говорећи и о Кракову као човјерку, и о Кракову као умјетнику, све нас опомиње да му морамо коначно дати одговарајуће мјесто не само у историји српске књижевности, него и у универзитетским програмима на катедрама за српску књижевност.
Посебан смисао за истинске аналитичке синтезе Момчило Голијанин показује у есеју Мјесто Милана Ракића у српској поетској тријади гдје он на малом простору показује не само да познаје и одлично разумије Ракићеву поезију, него и цјелокупне естетске токове у којима су стварали бесмртни Дучић, Ракић и Шантић.
Аутор полази од чињенице да књижевни историчари и критичари увијек и изнова доказују исправност својих судова показујући своју емпатију или анимозитет према одређеним ствараоцима наводећи као примјере њиховог разилажења када се говори о Војиславу Илићу, Пандуревићу, Дису, Рајићу, па донекле и о Дучићу да би као крунски доказ показао и однос књижевне критике према Алекси Шантићу који је цио живот остао у херцеговачком кршу наспрам односа према Дучићу и Ракићу који су се бавили и дипломатијом. И баш када очекујемо расправу о различитим ставовима о пјесницима велике српске тријаде Голијанин сву пажњу окреће према Милану Ракићу који је од свих српских пјесника тог доба написао најмањи број пјесама па је можда и због тога једно вријеме био посебно интересантан.
За разумијевање Ракићеве поезије и Ракића као пјесника аутор као полазиште узима став Војислава Ђурића који је тврдио да је „Ракић једини српски песник који је написао мали број песама да не би написао ниједну слабу“.
У даљем тексту слиједе пажљиво одабрани ставови Слободана Ракитића, Миодрага Павловића, Драгана Јеремића, Пера Слијепчевића и Тодора Манојловића. да би на самом крају с правом била подвучена истинска Ракићева љубав према Отаџбини у пјесми На Газиместану.
Мишљења смо да ова прегледна синтеза ставова и мишљења о Милану Ракићу даје додатно јасну слику о овом пјеснику и оним љубитељима поезије који и воле, и познају стваралаштво Милана Ракића.
Осим Станислава Кракова Момчило Голијанин се бави још једним српским деценијама у комунизму оспораваним интелектуалцем, Слободаном Јовановићем приказујући избор из његовог огромног књижевног и научног рада штампаног у књизи Историја – политика – демократија у издању београдске куће Catena mundi.
Аутор у тексту Српски национални карактер у виђењу Слободана Јовановића нас прво упознаје са садржајем избора који је сачинио Маринко Вучинић, односно са личностима о којима је писао Слободан Јовановић а на које нас овај избор поново подсјећа. Наиме, ријеч је о Карађорђу, кнезу Милошу, Доситеју, Вуку Караџићу, Тому Вучићу Перишићу, Илији Гарашанину, Јовану Ристићу, Пашићу, Скерлићу, туцовићу и …
Голијанин с правом највише пажње у приказу овог избора посвећује тексту Један прилог за проучавање српског националног карактера у коме Јовановић расправља о Доситеју, Вуку, Цвијићу и другим српским интелектуалним величинама изводећи магистралне закључке о српском националном карактеру што нас додатно мотивише да Јовановићеве текстове читамо изнова.
Приказујући Голијанинову књигу Свједочанства о временима и људима овдје смо дужни да скренемо пажњу на најобимнији рад из ове књиге, а ријеч је о детаљном осврту на књигу др Будимира Алексића Огледи из историје Црне Горе и Боке која је штампана у издању Института за српску културу у Никшићу.
Детаљну анализу ове Алексићеве књиге Голијанин с правом започиње њеним лоцирањем у стваралачки опус др Будимира Алексића, да би након тога прешао на детаљну анализу појединачних тема које су у овој књизи обрађене.
Ми се овдје нећемо бавити реинтерпретацијом ауторових детаљних осврта, али ћемо укратко, у прегледној форми, подсјетити на шта нам је Голијанин скренуо пажњу и о чему то професор др Алексић пише у приказаној књизи. Јер, није случајно књижевни критичар Голијаниновог формата баш њој посветио 15 страница.
А ево и главних тема из Алексићеве књиге: појава и идеологија црногорског сепаратизма; Унијаћење у Црној Гори и „Покрет за аутокефалност Црногорске цркве“; Однос Призренске лиге према Црној Гори; Свети Сава и светосавље у Црној Гори; канонско-правни статус Цетињске митрополије; судбина Његошеве капеле на Ловћену; Црна Гора и косовски завјет; проблем језика и писмености у Црној Гори; црногорски антисемитизам; комите и истина о њима те и идеја српског уједињења.
Овакав приказ је уџбенички примјер како се ваљано и одговорно представљају значајна књижевна и научна остварења те може послужити и као угледни текст за младе књижевне критичаре.
Наравно, осим овдје поменутих радова у књизи Свједочанства о временима и људима има и низ изврсних приказа због чега ову књигу искрено препоручујемо читаоцима.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: