Medenica: Pseudonim Montenegra

Piše: Mihailo Medenica

Upustim se tako u jalove rasprave s nekakvim „Milogorcima“, što povazdan otpisuju, prete, kunu (ne marim dok god mi ne pomenu decu, al onda…) sve pokušavajući da mirno, ljudski, bratski, hrišćanski objasnim zbog čega ću do koske braniti svoje, ne sporeći im pravo da i oni odbrane svoje ako ikako mogu i umeju, no ne umeju bez psovkama i pretnjama.

Neka, i to je njihovo pravo (dok mi ne udaraju na decu ko neka fukara) i njihova slabost, jer ako drugog biljega osim toliko žuči i krvi nemaju zaludu meni objašnjavaju ko su i šta su kad ne mogu sebi!

Da umeju valjda bi pisali pod svojim imenom i prezimenom, fotografijom, baš kao što svako od nas ko ne da Crnu Goru- Milovom ludilu čini, al normalno je kad ne znaš šta si da to i braniš pseudonimima i lažnim fotorafijama- to i jeste njihov identitet!

Veli jedan isprva besan i voljan da bije kad me gde sretne (valjda misli da ću stajati mirno i izigravati mu vreću, ablek?!): kako je čitav život učen da je Montenegrin i da ne da nikome da mu to poriče! Odgovorim mu da mi je žao što vuče takve traume iz detinjstva, jer ako te ko uči da si Montenegrin taj ti od života čini pakao po kojem ćeš bežati doveka bijući o ognjene zidove a nigde izlaza!

Šta je Montenegrin, pitam? Nešto uzvišenije od Srbina i Crnogorca, ili pak nešto što nije ni Srbin ni Crnogorac već dvorišna nacija?! Nešto što postoji i traje od ljese do ljese pa se razveje i nestane kako prekorači dalje od svojega na kojem si tuđin..?

„Ja sam tako učen i ko si ti da mi soporavaš i vređaš identitet“, odgovara samouvereno pseudonim, vazda potencijarujući kako se neću dobro provesti u njegovoj Crnoj Gori!

„Ja u tvoje Milogorje i neću, nemam tamo nikoga, al u moju Crnu Goru vazda, kad god mi se prohte, jer nisu moju kuću držale udovice stradalnika za srpstvo da bi mi ti metrio kud ću i kada ću! To gde je tvoje- nije ni tvoje, pustahijo! Ako si već učen da si ništa kako možeš trajati ni na čemu?“

„Ako treba poginuti za ono što sam učen- poginuću, al nećete mi vi više zulumćariti po Crnoj Gori!“

„Mi, Srbi, smo poslednji koji bi zulumćarili po Crnoj Gori jer smo je od zuluma i oslobađali, tugo! I tvoji su stari bili MI, baš kao i ova beda u koju se zaklinješ a koja je do juče bio Srbin veći do Komova, al danas mu se više isplati da laž, lopovluk i mržnju jatakuje u nekakvom Montenegru! Misli da ga niko neće naći u nečemu što ne postoji, al eto stoji go i žalovan nasred vetrmetne ledine- to ti je Montenegro!“

„Ponavljam ti poslednji put da sam od kolevke učen ko sam i šta sam i to mi vi Srbi po cenu krvi nećete oduzeti, jel ti jasno?!“

„Muko, pa ne oduzimaju Srbi tebi nita već takvi kao ti bezbožno biju na sve što je srpsko! Spreman si da udariš na bogomolje kojima hodočastiš samo da bi dokazao kako će njihova zgarišta biti valjani oltari tvoje „vere“! Veliš učen si od malena? Pa mogli su te učiti i da si Marsovac, al valjalo bi da su ti za to pružili i kakvu činjenicu!
Ja sam učen da sam Srbin, al ne napamet i na silu, već u porti manastira Morača, nemanjićke zadužbine! Učen sam da sam Srbin podno Ostroga! Učen sam da sam Srbin na Medunu, LOvćenu, Cetinjskome manastiru, Bojnoj njivi, Vučijem dolu, u RAstkovoj- Zeti, dičnoj Crmnici, u Perastu, Kotoru…
Gde god su mi govorili da smo Srbi predamnom s stajali okamenjeni vekovi ko najrečitiji svedoci, a pred čime si ti stajao ubeđujući sebe da si Montenegrin- osim pred penom raspuklih talasa?“

„Ja ti ponavljam da pripaziš šta pišeš i pričaš, neće se dobro završiti!“

„Završiće se, brate, kako Bog zapoveda! Loše po mene ako gde naletim u to tvoje MIlogorje, još kad bi znao da mi kažeš gde je, koje su međe te varke i opsene, al sasvim sigurno dobro po tebe u mojoj Crnoj Gori, jer kad se umoriš od bežanja samom sebi ela da odmoriš i porazgovaraš se sa sobom tu gde zaista postojiš!
Razlika među nama dvojicom je što moje srpstvo tebe ne prezire, naprotiv, dok tvoje milogorstvo mrzi i mene i tebe jednako!
Naša je kuća poviše Crkvina stajala na ponositim udovicama, a ta crnina su naši slvni i sveti trobojni barjaci! Ako se tvoja držala na zavetu milogosrtvu bolje pripazi da je dim iz sulundara ne ponese ko balon, jer korena i temelja nema i zaludu ti tu psovke, njima se zemlje i neba dograbiti ne možeš!“

„Dobro (red psovki) ja ti rekoh šta sam imao, a ti vidi da ne pukne glava kad svratiš, ako smeš uopšte?!“

„Ja, zdravlje od Boga već za Petrovdan, a za glavu ne brinem, neće joj u Crnoj Gori niko ništa, a u Milogorju neću, valjda tog dana slavite nekog svog Petra u svojoj crkvi, ili ćeš krišom ipak do zavetne bogomolje da upališ voštanicu i pokajno se pomoliš pod ikonama tih mrskih krvnika, što te se u blagosti i milosti svojoj nikad odreći neće…“

„Mrš u tri lepe krvave…“

„Dobro ti meni došao na kafu i rakiju, moj će dom vazda biti i tvoj dok se ne skućiš i izmiriš sa sobom samim, no požuri, neće senka čekati doveka na čoveka…“