Marojević za IN4S: Za Crnu Goru bi bilo dobro da protesti urode plodom

Srpski pisac Igor Marojević, čija su djela prevođena na više jezika, u razgovoru za IN4S govori o svom romanu „Tuđine“ i NATO bombardovanju 1999. godine.

Marojević, koji vodi porijeklo iz Crne Gore, živi na relaciji Beograd-Barselona, ali i pomno prati građanske proteste u Crnoj Gori sa željom da se konačno smijeni poslednji diktatorski režim u Evropi.

Prvih sedam poglavlja Vaše knjige „Tuđine“ koja se odnosi na NATO bombardovanje SRJ se odigrava se u Boki Kotorskoj i Staroj Hercegovini (što je i eksplicirano u naslovu prvog poglavlja), šta je razlog da knjiga upravo počinje sa prostorom koji nije Beograd ako znamo da se ostatak radnje upravo dešava u prestonici Srbije?

-Valjda je takav uvid prije ovog romana nedostajao petoknjižju. Makar stoga što većina žitelja Beograda nije rođena u njemu. Međutim, sve i da jeste, valjalo bi da došljak bude pripovjedač i glavni junak bar jednog štiva od pet njih posvećenih metropoli, pa i mog „Beogradskog petoknjižja“. Čovek sa strane koji se zadrži dovoljno dugo ima veću distancu prema temi, a distanca je jednako važna kao i upućenost. Možda se izvesna prednost tog pristupa u srpskoj književnosti najbolje vidi kroz romane Užičanina Milutina Uskokovića koji je još prije više od sto godina smatran tvorcem beogradskog urbanog stila. Njegovi su došljački romani u duhu vremena, baš modernistički, ponekad i ekspresionistički. Ja sam tek u svom poslednjem romanu nastojao da se uhvatim u koštac sa odlučnim motrenjem izvesnih došljački krugova, s tim što glavni junak Ratomir Jauković nije stranac samo u Beogradu – i mirnodopskom i, naročito, onom bombardovanom – nego i u rodnom Zalivu. Tamo je kolektiv srazmerno čak i agresivniji. Da Ratomir Jauković, koji je nasledio ime od strica, uglednog starohercegovačkog preduzetnika u Beogradu, nije tuđin maltene gdje god i u čemu god da se nađe, naslov romana bio bi u jednini. Na kraju krajeva, i da sam za protagonistu želio samo došljaka u Beogradu, a ne višestrukog tuđina, bilo bi potrebno da pišem o njegovom formiranju koje se nije odvijalo ovde.

Djelo „Tuđine“ je dio petoknjižja gdje su ostali Vaši književni djelovi „Parter“ „24 zida“, „Prave Beograđanke“ i zbirka priča „Beograđanke“ . Da li u Vašem književnom opusu vi slikovito predstavljate „pravi Beograd“ za sve one koji nijesu uspjeli da ga upoznaju?

-Moja pentalogija se obraća većem broju ciljnih grupa i na različite načine, u zavisnosti od naslova, tretira Beograd. Na primer, jedina knjiga priča u ciklusu napisana je iz pozicije pripovedačica, a romani iz tačke gledišta kako domicilnih tako i doseljenih naratora. Ispostavilo se da su ovih pet knjiga najviše čitale žiteljke tematizovanog grada i, uopšte, čitateljke, bilo na srpskom, španskom, mađarskom, makedonskom ili slovenačkom. To bi možda značilo da u najgorem slučaju osim lokalnih, većina proze petoknjižja na jasan način razmatra i neke univerzalne kategorije. Sve uzev, pisao sam o nekim upadljivijim tipovima beogradskih likova i svakodnevice grada tokom devedesetih godina i dvadeset prvog veka, ali i o izvesnim marginalnim i alternativnim slojevima savremenog Beograda, nekada realističkije a katkad sa većim oneobičavanjem stvarnosti, kao u „Pravim Beograđankama“ i „Tuđinama“. Naročito u „Tuđinama“, možda zato što je poslednja trećina romana smještena u Beograd pod bombama 1999, a to je već samo po sebi, hiperrealistično. Pošto je, po prirodi stvari, NATO atak svojim tokom i kasnije u javnom govoru opisivan najčešće opštim mestima, u međuvremenu sam se trudio da maltene izumim sopstveni prozni jezik i dovoljno pomerenu perspektivu ali i dobijem vremensku distancu kako bi tretman bombardovanja bio osvežavajući u odnosu na dotadašnji tretman. Zbog svega toga su „Tuđine“ izašle tek 2018, devetnaest godina kasnije.

Kada govorimo o NATO agresiji sad SRJ i vašoj internacionalnom karijerom, recite nam kako strancima objašnjavate tu nepravdu koju je naša zemlja pretrpjela 1999?

-Ne umijem da o NATO bombardovanju SR Jugoslavije kazujem mimo pominjanja ranijih i kasnijih vezanih događaja, pa se najpre trudim da pružim uvid u kontekst ako me ko ne prekine što se zbunio. Doduše, gledam da tako pristupim bilo kojem pitanju koje smatram supstancijalnijem. Po meni su na Kosovu i Metohiji i Albanci i Srbi odavno priređivali humanitarne katastrofe jedni drugima, s tim što potonja još traje. Sam NATO je u nekom smislu na delu potkusurio sve moguće proklamovane razloge zbog kojih je preduzeo kampanju nad nama. Alijansa je praktično poništila sopstveni formalni argument u vidu sprečavanja humanitarne katastrofe kosovskih Albanaca jer je napadom na SR Jugoslaviju grubo prekršila međunarodno pravo. Utoliko je vazdušna kampanja Zapadne alijanse bila i antisrpski i, praktično, antialbanski čin, samo je pitanje čega je ko svjestan. Ako je pak NATO želio da udari najgromoglasniju tačku na lanac srpskih vojnih poraza devedesetih – od kojih je izuzetak ishod rata u Bosni i Hercegovini – zašto nije čak ni primorao Miloševića da prizna poraz? Bila nam je to na dugi rok medveđa usluga. Neki žitelji Srbije još nisu obaviješteni za sve nacionalne poraze, pa teže mogu da shvate realpolitičke okolnosti. Nažalost, biće da najiskreniji razlog za bombardovanje leži u docnijoj činjenici da je na Kosovu napravljen Bondstil koji je postao najveća NATO baza u Evropi posle Ramštajna i, sve uzev, znatno potentnija od nje.

U godini smo kada se sjećamo 20 godina od pomenutog bombardovanja, gdje ste Vi bili u tom momentu kada su prve bombe pale?

-Kada su Sjedinjene Države i ekipa bacile prvu bombu, prva reč mi je bila fuck! Bio sam na Novom Beogradu, u svom tadašnjem stanu. Kasnije sam djelimično boravio u selu Vranić na periferiji grada, gde se rat slabo opažao, čak ni sirene za označavanje vazdušne opasnosti nisu radile. Većinu vremena proveo sam ipak na Novom Beogradu, pa i ono veče kad su, između ostalog, bombardovane Kineska ambasada i hotel „Jugoslavija“, što su događaji koji prate završnu epizodu „Tuđina“, a koja se odvija u jednom fensi skloništu. Sarađivao sam s proleća 1999. sa dnevnim listom „Blic“, a bio zaposlen u „Dnevnom telegrafu“, zbog čega sam od jednog trenutka prestao da podižem slušalicu – mobilni nisam imao. Nakon ubistva Slavka Đuruvije, policija je zvala mnoge zaposlene u „DT-u“ na informativni razgovor da bi postavila sarkastično pitanje ko je po mišljenju poluprivedenog ubio njegovog direktora. Da sam se odazvao na poziv policije, u slučaju da mi ga je uputila, preostalo bi mi da u stanici kažem da sam čuo da ga je ubila policija.

Porijeklom ste iz Crne Gore, kao kao Crnogorac u Beogradu posmatrate na svo dešavanje u Crnoj Gori i njeno nasilno pristupanje NATO alijansi?

-Gledam da ne svodim sebe ni na šta zasebno, pa ni na Crnogorca u Beogradu. Činjenica je da od rođenja imam srpsko državljanstvo i pasoš Republike Srbije, a da mi je rezervna domovina Španija, makar ako gledamo po važećim dokumentima. S druge strane, identitet je, nesporno, pitanje ne samo jedne nego obeju strana u ljudskom saobraćaju, i onog kako čovek vidi sebe i toga kako ga vide drugi, inače bismo možda sudili iz psihoze. Već više od godinu i po dana u Kataloniji, gde je moje drugo boravište, su trusne. Međutim, nije mi baš ni svejedno što je Crna Gora takva država da u njoj nikada nije bilo demokratske smene vlasti već se ona kadrirala ratnim porazom, likvidacijom vladara i pučem, u najmanje krvoločnom slučaju. Zbog toga pratim proteste protiv aktuelne crnogorske vlasti i želim da urode plodom. Ja, ipak, mislim da je demokratija najmanje zlo i zaista bih za tako osetljivo pitanje kao što je pristupanje NATO-u, bez obzira šta o tom činu zasebno mislim, podržao referendumsko izjašnjavanje. Uostalom, i sam vaš premijer je dovoljno toga priznao o vajnoj demokratičnosti pristupa crnogorske vlasti državnom obretanju u Alijansi.

Kao pisac, Marojević je bio u konkurenciji za NIN, Vital i sada je u užoj konkureniji za nagradu „Biljana Jovanović“.